Akademik Miro Vuksanović diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao profesor, upravnik Somborske biblioteke, upravnik Biblioteke Matice srpske. Od 2011. godine upravnik je Biblioteke Srpske akademije nauka i umetnosti.
Dobio je niz uglednih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo i za rad u bibliotekarstvu i izdavaštvu među kojima su Nagrada Vukove zadužbine, Prosvetina, Nagrada Društva književnika Vojvodine, „Laza Kostić“, Ninova nagrada, Nagrada „Meša Selimović“, Vukova nagrada, nagrade „Đura Daničić“, „Janko Šafarik“…
Čitavog života mnogo radite, obavljate više književnih poslova u isto vreme. Kako izdržavate ovaj epidemijom izazvan stalni boravak u kući?
– U kućnom „zatvoru“, kao i svi iz moje kategorije, poslušan. Izučavam šta je korona i gledam kako je taj nevidljivi stvorić obeležio sistem globalizacije, dao joj još jedan pravi smisao.
Šta čitate ovih dana i zašto baš to?
– Postoje ljudi-primeri koji nam pomažu u svakoj nevolji. U virusnoj blokadi najbolje je da čitamo Andrića i da gledamo kako se, stamenim rečenicama i kazivanjem, piše za duga vremena. U isti mah, dok čitamo, valjalo bi da pomišljamo, što češće to bolje, da je Andrić svoje nobelovske knjige napisao u okupiranom Beogradu. Porazio je zlu sudbinu. I mnogo manje pobede donose sreću. Imamo priliku da to ostvarujemo.
Nedavno je objavljena druga knjiga Vaših zapisa „Danonoćnik”. O kakvoj je knjizi reč?
– To, dakle, nije ni dnevnik ni noćnik, ali jeste zbirka na stotine zapisa, komentara, izreka, malih priča, pesama u prozi, esejčića, sećanja, uspomena i raznih osvrta. Svaki deo je celovit i udružen u celinu, u mozaik sastavljen od malih ogledala, a u svakome je po trunčić našeg sveta i života. Volim fragmente kad su uspešno nađeni i raspoređeni.
Pišete li nešto novo?
– Svi mi, s namerom ili bez nje, ostavljamo svoje ‘znakove pored puta’. To činim i ja, sada, u zadatim uslovima. Pisanje je najbolji otpor svakoj nepogodi i najodaniji prijatelj u samoći.
Urednički rad takođe?
– Pred virusni udar odobrio sam za štampu prvu knjigu pristupnih beseda prvih srpskih akademika. Njih šesnaest je imenovao Kralj Milan, a oni su 1887. godine kazivali i potom objavili svoje besede. Petorica su primljeni po pozivu i sa svečanim izjavama. To sam okupio u knjigu kojom počinje nova edicija u SANU, rečima Pančića, S. Novakovića, Lj. Nenadovića, Paje Jovanovića i drugih.
Predsedavate Upravnim odborom Andrićeve zadužbine koja je upravo objavila još pet tomova Kritičkog izdanja Andrićevih celokupnih dela. Svakog proleća pred čitaoce stiže novo kolo Antologijske edicije „Deset vekova srpske književnosti“ čiji ste glavni urednik. Hoće li epidemija omesti objavljivanje jedanaestog kola?
– U prvim danima korone dobio sam prve primerke jedanaestog kola Antologijske edicije ‘Deset vekova srpske književnosti’ Izdavačkog centra Matice srpske. U tom kolu je jedanaest knjiga u velikom vremenskom rasponu – od Držića, antologije građanske poezije, Uskokovića, Vinavera i Bojića do Mihailovića i Bećkovića. Iz iste štamparije dobio sam i pet tomova trećeg kola Kritičkog izdanja dela Ive Andrića gde su ‘Kuća na osami’ i ukupna lirika. Nema urednika koji se ne bi ovakvim darovima obradovao i nema pravog srpskog čitaoca koji ne bi poželeo da takve knjige što pre krenu na svoj put.
