Bio je drugačiji od svih koje smo do njega u pozorištu sreli. Lep, naočit, vaspitan, suzdržan prema nepoznatima, divno iskren kada oseti razumevanje, nazgodan kada mu stanete na žulj. U svojim predstavama i javnim nastupima nas je stalno pozivao da razmislimo kakvu to stvarnost živimo.
Klajstov Razbijeni krčag u njegovoj režiji je povod da nam kaže kako ljudska glupost, nekritičnost i pokornost pomažu oholosti.
U Hinkemanu nas pita kakve šanse za život ima čovek koji je prošao pakao rata?
Sa Carstvom mraka, u kojem ljudi postaju zločinci ne bi li došli do novca, pita kako da zaustavimo patnju, bedu, zlo, laž, propadanje i zašto smo kao ljudi izgubili humani odnos prema drugom čoveku?
U Tartifu kritikujući lične i porodične odnose metafore šalje na adresu čitavog društva – proziva našu neodgovornost, naš labilni moral, naše pristajanje na neprihvatljivo.
“Posvetiti se pozorištu maksimalno, toliko da ono promeni tvoj život, a život da menja pozorište, to bi bila neka moja osnovna etika…” rekao mi je u jednom razgovoru.
Upravo tako je Torbica bio posvećen i životu i pozorištu, i zbog toga veoma mlad postao ugledan i cenjen u teatrima u kojima je radio od Maribora, preko Zagreba, Budve, Novog Sada, Sombora, Bitolja do Pirota i Beograda, gde je odabrao da bude njegov dom.
Voleo je Hanu Selimović i bili su divan par.
“Volim ljude sa kojima radim, volim ljude sa kojima živim, volim posao koji radim, trudim se da me neke stvari koje nosi vreme ne sputavaju i da gradim svoj kosmos najbolje što mogu. Da, jesam sretan čovek”, rekao mi je na kraju pomenutog razgovora.
Igor Vuk Torbica, kakvo retko i neobično ime! Igor je zaista bio izuzetan i neobičan. Takve su bile i njegove predstave.
Sada je sa anđelima. Pamtićemo ga zauvek svi koji smo ga poznavali i voleli. Pazićemo na Hanu i čuvati od zaborava njegovo delo i njegovo ime.
