Ana je rođena u Beogradu, diplomirala je u Rimu 1987.godine. Imala je više od 40 samostalnih izložbi, u Rimu, Milanu, Torinu, Breši, Firenci, Beogradu, Lincu, Budimpešti. Učestvovala je na brojnim kolektivnim izložbama u Italiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Austriji, Mađarskoj, Francuskoj, Portugalu, Turskoj, Maroku, Egiptu, Australiji, Hong Kongu, Americi i Srbiji. Njeni radovi nalaze se u brojnim muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta.
Ana i njena porodica ove dane provode u izolaciji, u svom domu u Rimu. Ona svakodnevno vodi dnevnik i postovima na fejsbuku svoje prijatelje informiše o životu u zemlji u kojoj korona virus daje dramatičnu sliku..
Sa Vašim mužem ste imali niz zajedničkih izložbi, stvarate zajedno. Imate ista interesovanja, kako stvarate?
U suštini nas inspirišu iste stvari, iako je naše slikartsvo potpuno različito. Ja imam potrebu da prikažem idealnu arhitekturu u jednom idealnom pejsažu, na Vladinim radovima se može primetiti da je ceo njegov život čežnja za dvorištem u kojem je odrastao. Na njegovim slikama je priroda – koja je potpuno nekontrolisana i divlja – nadvladala arhitekturu, dok je na mojim slikama baš obrnuto. Vlada i ja smo izuzetno figurativne orijentacije, tehnika nam je veoma klasična, ali slikamo dva različita sveta, koji se na dobar način dopunjuju.
Slikati znači promišljati svet, kako to izgleda u Vašoj umetnosti?
Cilj umetnika je da naslika idealnu sliku. Ja radeći tragam za slikom koja će biti mesto mira, tišine, ravnoteže, mesto gde bih poželela da se nađem. Pokušavam da stvorim prostor koji budi ove emocije. To je stalna potraga za nekim zaustavljenim trenutkom i u tom smislu za moje slike često govore da imaju i metafizičku komponentu. Mi, umetnici smo na neki način privilegovani, pošto i živimo u ovom idealnom prostoru, koji je paralelni svet sa pravim. U našoj umetnosti pokušavamo da pokažemo i drugim ljudima svet na način kojim ga mi doživljavamo – što je i suština likovnog jezika.
Kako ovih dana živite i stvarate u Rimu?
Nama, kojima je atelje u kući, život za sada ne izgleda bitno drugačije. Slikamo, odgovoramo na mejlove, brinemo o porodici…
U početku smo dok slikamo umesto muzike koju obično slušamo dok radimo, Vlada i ja slušali vesti. Videćemo kako će se ovo odraziti na naše slikarstvo. Možda nam se slike promene, jer umesto uz Vivaldija nastaju uz vanredna izdanja Dnevnika. Predveče prošetamo do prodavnice u našem kraju. Barovi i restorani su zatvoreni. Samoposluge rade. Zatvoreni su muzeji, teretane, škole i fakulteti. Fakultet na kojem je naš sin planira da organizuje onlajn predavanja, kao što su to već uradile neke od škola na severu Italije. Sada tokom dana dok slikamo suprug i ja ponovo slušamo samo muziku. Dnevna doza loših vesti stiže do nas, u svakom slučaju.
Autosertifikati su potrebni i za sve koji izlaze iz svojih domova. Policija kontroliše da li smo napokon shvatili da treba da ostanemo kod kuće.
Već deset dana ste u karantinu, šta to znači?
Rim je sablasno pust. Italija se zaustavila. Ne rade škole, fakulteti, radnje, galerije, frizeri, preduzeća, mnoge fabrike, restorani, tržni centri. Zatvoreni su i svi veliki parkovi. Italijani se disciplinovano pridržavaju propisanih mera i izlaze isključivo da bi kupili hranu ili, na kratko, prošetali pse ispred kuće. Italija je jedna velika i ozbiljna zemlja. Ona ima jedan od najboljih sanitarnih sistema na svetu i vrhunske lekare. Sever zemlje ima moderne, dobro opremljene, bolnice, ali i pored svega toga taj region je u ozbiljnim problemima a mesta, za sve bolesne kojima je potrebna intenzivna nega, počinje da nedostaje.
Ukoliko epidemija poprimi ove razmere na jugu zemlje, situacija bi, iz vrlo loše prerasla u dramatičnu. To je jedan od razloga zbog kojih je Italija uvela ovako drastične mere koje će biti veliki udarac za njenu ekonomiju. Ali, ovo je ispravna odluka. Italija je, umesto da čuva svoju ekonomiju, odlučila da čuva svoje građane. To je jedini pravilan način razmišljanja.
Svi mi koji smo ovde, verujemo ovdašnjim lekarima i stručnjacima da rade sve ono što je potrebno da bi se ova nesreća zaustavila. Imamo osećaj da se nalazimo u sigurnim rukama i da ljudi koji vode ovu zemlju znaju šta rade. Sada nije trenutak za politička prepucavanja i ljudi su to razumeli.
Za 38 godina, koliko živim u Rimu, nikada ništa slično nisam doživela. Plašim se da ovaj scenario čeka i mnoge druge, ali da neće sve zemlje biti na visini, ovako teškog, zadatka.
Šta znači živeti u takvim okolnostima?
“Andra tutto bene” – biće sve u redu. Ovo je slogan koji se proširio po Italiji ovih, nesrećnih, poslednjih nedelja. Ljudi ga ispisuju i lepe na prozore, kače po ogradama terasa svojih kuća, stavljaju kao profilnu sliku na društvenim mrežama, flomasterima iscrtavaju po majicama. Žele da im ova poruka bude pred očima i ohrabri ih u trenucima kada vesti koje stižu sa televizije probude u njima sumnje i kada počnu da se pitaju da li će svemu ovome ikada doći kraj.
Sigurno će sve biti u redu. Ali, trenutno nije. Znali smo da će se prvi rezultati ovog strogog karantina videti tek posle par nedelja. Za sada broj obolelih i dalje raste. Istina, i broj onih koji su ozdravili. Ali, nažalost, i onih koji nisu preživeli.
Na televiziji smrknuta lica novinara i umorna lica lekara. Ekonomski stručnjaci računaju koliko novca iz budžeta mogu da izdvoje za pomoć porodicama. Prebrojavaju se respiratori. Umiru neki fini ljudi. Lekari, penzioneri, medicinske sestre, volonteri, sportisti, zanatlije…Neki su bili stari, neki od ranije bolesni a neki su bili u najboljim godinama.
Ovo su loši dani za Italiju, ali biće sve u redu. Valjda hoće. Mi slikamo i nastojimo da živimo na naš način.Bićemo strpljivi kao što su od nas tražili i čekaćemo da sve ovo prođe
Do tog trenutka, gledaćemo da se što manje brinemo. I brige mogu da se rasporede po važnosti. Onim krupnim brigama ćemo se pozabaviti kasnije. Trenutno se brinem jer nam je limun pri kraju, a ne izlazi mi se do radnje, zbog cele procedure sa autosertifikatima. Napraviću ručak, otvorićemo neko dobro vino i na trenutak ćemo zaboraviti sve ovo što se dešava. To nije egoizam već samo naš instinktivni pokušaj da ostanemo pribrani u ovim okolnostima.
Kako se čitava situacija odražava na umetnost koju stvarate?
Moje slike su inače puste, bez ljudi, baš kao i italijanski gradovi ovih dana. Oboje nastojimo da u umetnosti uprkos svemu ostanemo svoji, ali kao i svi čekamo da ovaj pakao prođe. Trenutno je najgore u Bergamu. To je divan, elegantan, grad severoistočno od Milana u kojem se nalazi i Capella Colloni sa freskama koje je u 17.veku naslikao Frančesko Batista Tiepolo. Tamo je zaraženo preko 4000 ljudi. Gradonačelnik je juče tražio pomoć jer je grad pred kolapsom. Bolnice više ne mogu da prime sve. Vojska pravi nove, kao u ratnim uslovima. Ovo i jeste rat, samo sa nekim novim pravilima koja još nismo sasvim razumeli. Sahrane se smenjuju kao na traci. Žao mi je što ne mogu da vam dam bolje vesti, ali ovo je trenutna situacija na severu Italije.
Mi slikamo i čekamo da sve ovo prođe.
