Tako će se dogoditi da se gospodin kome persiramo, nama, pak obrati sa ti. Takav odnos odlikuje neravnopravni status u komunikaciji i najčešće se dešava zbog razlike u godinama – stariji mlađem uglavnom neće persirati, iako je to do pre nekoliko decenija bilo nezamislivo jer se smatralo da i mlađi zaslužuju poštovanje.
Jedan od razloga je i sociološki – društveni status i relacija nadređeni-podređeni što je posebno vidljivo u poslovnoj komunikaciji. Ovakvo ophođenje odraz je neznanja, nevaspitanja i svojevrsnog zauzimanja pozicije moći i dovođenje onoga kome se ne persira u vrlo neprijatnu situaciju. Na taj način nesumnjivo se menja emocionalni i društveni odnos među govornicima i psihološka manipulacija je olakšana.
Reč gospodin sa početka priče, danas u velikom broju slučajeva ima kurtoaznu konotaciju. Tako ćemo se obratiti i onom sa kim želimo da uspostavimo socijalnu distancu, nije više u pitanju samo društveni status koji se ogleda u kulturi govora.
Mnoge književnike okupirao je ovaj termin, rekli bismo i fenomen gospodina. Jer on ima auru, nešto što se ne da dokučiti, da zaobiđemo uobičajenu definiciju. Mnogi pisci, bili su i jesu, autentična gospoda.
A gospoda, rekao bi jedan od naših najvećih dramskih pisaca Aleksandar Popović – persira. On je recimo persirao čak i svojim roditeljima, što je u ono vreme bilo podrazumevajuće u građanskim porodicama. I Borislav Mihajlović u Autobiografiji o drugima bavi se pojmom gospodin gde kao pravi primer gospodina navodi Ivu Andrića.
„A Andrića svi percipiramo kao uzdržanog, izvanredne samokontrole, posve hladnog i distanciranog. Pojavno, naravno. Nepristupačnog, ne samo izgrađenim imenom i prezimenom, već i prirodom“, je li to ključna, suštinska osobina jednog gospodina, pita se Mihiz?
„Pri pomenu Andrića, uvek mi je prvo padao na pamet termin Dostojevskog – uvredljiva učtivost“, piše Mihiz.
I Mihajlović je Andrića slično doživljavao i u tim osobinama tražio znak jednakosti sa rečju gospodin.
„Koračajući uz Andrića“, priča Mihiz, „zagrejan crnim vinom koje se za stolom pilo, iznenada, i sam iznenađen, čuo sam sebe kako Andriću upućujem pitanje od one vrste kakva se njemu nisu smela postaviti:
‘Kako je moguće da Vi, poreklom iz najdonjeg bosanskog karakazana, postanete takav gospodin?’
Odmah sam se sledio. U pitanju je bilo i laskanje, i uvrede, i preturanje po njegovom životu, a on sve troje nije podnosio. Očekivao sam da će se smrknuti i zatvoriti, ili me seknuti kratkom rečenicom koja će deklasirati moju neučtivost.
Začudo, Andrić pitanje odbi sasvim mirno:
‘Da ste Vi, Mihajloviću, znali Rakića, znali biste šta je pravi gospodin. Rakić je bio gospodin’“.
Mihiz je, pak bio mišljenja da su sve to konvencije i da nisu autentične osobine ljudskog bića. Meša Selimović smatrao je da je „gospodina nemoguće opisati, da ne sme da ima izrazite osobine, da je harmonijom i ravnotežom svojih svojstava prinuđen da ne dozvoli nijednoj osobini da iskoči“. I takvom nedefinicijom čini se dao je jedinu moguću.
Ne znamo šta precizno opisuje gospodina ali da „gospodina karakteriše tajna“, sličnog mišljenja bio je Stanislav Vinaver. Možda jer je ogoliti sebe neprikladno i nepristojno, distanca je prijatna, a tajanstvenost privlačna. Ima u tome nečeg uzvišenog.
Rečnici danas uglavnom pod pojmom gospodin podrazumevaju nekog ko je otmen, besprekorno odeven i pazi kako se ponaša. A je li savremeni gospodin sveden samo na ono kako ga vidi savremeni rečnik ili je nešto više od čoveka sa manirima čistih cipela?
Ne znam, ali na pomen pojma gospodin, sigurna sam da svima nama bar jedan pada na pamet. Onaj pravi, kakvog je nemoguće prepričati, iz one Selimovićeve. I s obzirom na to koliko zaboravljamo na bonton i suštinu, dobro je dok je barem tako.
