Saša Pančić je diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Član je ULUS-a, čiji je predsednik bio od 2007. Do 2010. Imao je dvadesetak samostalnih izložbi u zemlji i u inostranstvu i učestvovao je u nizu grupnih izložbi kod nas i u Evropi.
Njegove radove publika može da vidi u više muzeja, galerija i javnih prostora – u Muzeju „Cepter“, Beograd, u Muzeju „Macura“, Banovci, Narodnom Muzeju u Kraljevu, Holu Beogradskog dramskog pozorišta, u Parku skulptura “Kakslauttanen” Laponija-Finska, Javnom prostoru grada Sofije, Bugarska, u Parku umetničke škole „Šumatovačka“, i tako dalje.
Da li Vam teško pada izolacija zbog koronavirusa?
– Izolacija mi ne pada teško, u svom pređašnjem rasporedu sam (povodom buduće izložbe) pripremio materijal za slikanje i krenuo sa radom, nešto manje od nedelju dana uoči objave epidemije. Ali bez obzira na to, oko sebe imam starije prijatelje, oca od osamdeset godina, i ljude kojima je neophodna pomoć – najviše za kupovinu namirnica i obavljanje svega što oni u ovim okolnostima ne mogu da urade.
Dobar je osećaj kad čovek uz dnevni rad napravi malu pauzu ne bi li pomogao bližnjima. Sveukupna situacija pomalo podseća na period bombardovanja, najviše kroz momente solidarnog jedinstva, nadam se da će ova nepogoda, ponovo martovska, trajati kraće od prošlih, već pomalo zaboravljenih.
Vaša nova izložba planirana je za početak juna u B2 galeriji u Beogradu. Da li sada radite na njoj ili pripremate nešto drugo?
– Planirana izložba u Galeriji „B2“ predstavlja onaj formalni, dodatni motiv, kako bi već započete skice i razmišljanja preveo u slike, objekte, prostorne instalacije. Još na početku prethodne godine, kada sam video prostor galerije u pripremi, zamišljao sam kako bi tako čist i jednostavan prostor, a malo ih je u Beogradu, odgovarao mojim radovima.
U međuvremnenu sam se dogovorio sa vlasnicima, i sad je sve na meni. Za buduću izložbu planiram slikarski „materijal“, a uz to moram priznati kako sam se uželo „klasičnog“ jezika, pošto za mene „slika“ ima i dalje uzbudljivu tajnu, uz svu dominaciju digitalnih iluzija. Uzgred, pregledam filmski, dokumentarni materijal o Olgi Jevrić i razmišljam kako bi se to dalo oblikovati u celinu. Negde sam joj to ostao dužan.
Kako provodite vereme kada ne radite?
– Priroda ovakvog rada je po sebi specifična, tu nema jasne granice kad se radi a kada ne. U onome što bih mogao nazvati pauzama čitam knjige, gledam filmove, slušam muziku, i kad god mogu, izađem na sunce. Zvučaće stereotipno, uz dodatnu opasnost od romantičarske obojenosti, ali sve to „između“ nekad bude važnije od samog rada, rekao bih da ono oblikuje krajnju sliku. Umetnik je „sunđer“ i „provodnik”, uprkos svim umnim naporima.
Šta čitate ili gledate ovih dana, šta biste nam preporučili?
– Čitam uporedo po tri knjige, tako sam vremenom navikao, ali moraju biti iz različitih oblasti. Tako sada čitam: Vokovizel Vladana Radovanovića (po drugi put), Zapise Ljubice Marić, te poeziju Kasno ljeto Danijela Dragojevića. Po ko zna koji put gledam i filmove Vlatka Gilića, sada dostupne na Jutjubu.
Ko vas zna, zna da ste vedri, da li je smeh lek u ovakvoj situaciji?
– Verujte mi, često tom vedrinom pravim sebi problem, jer vas ljudi nekim čudnim pogledom na život, po automatizmu, svrstavaju u manje ozbiljne. Ali to me neće promeniti, pošto sam siguran da ne morate biti namrgođeni kako bi bili posvećeni ili ozbiljni. I vedrina je pogled na svet.
