Mogu li lepota i pozorište da promene svet? Mogu, ako je po jednom od naših najvećih pisaca, pesnika, tumača naših duša i našeg mentaliteta – Ljubomira Simovića.
Putujuće pozorište Šopalović u režiji Jagoša Markovića na scenu je donelo život i smrt, očajanje i nadu, a ispred scene snažne emocije i na kraju ovacije.
„S jedne strane je ta stvarnost i taj primitivizam i to zlo, a s druge je umetnost, pozorište, s druge je i utopija i naša naivnost i ipak neka velika čistota. Tu strada naravno pozorište, ali i pobeđuje i mislim da ova predstava to dokazuje“, kaže reditelj Jagoš Marković.
Četvoro glumaca Trupe Šopalović, građani okupiranog Užica, okupatori, saradnici okupatora, dželati i žrtve, u istoj su stvarnosti, koju shvataju drugačije. Kada je vreme za pozorište, a kada nije, tek je jedno od pitanja koje komad nosi.
„Cela priča i počinje tako što nastaje apsurd kada i sila i nasilje i sticaj društveni i politički i kakvi god, potiru umetnost, potiru snagu umetnost, da ne kažem snagu glumačkog umeća“, objašnjava glumac Nenad Jezdić.
„Ovo mi je samo potvrdilo sve ono što sam sanjao celog života, a to je da umetnost ima vlast nad životom, umetnost je ono najbolje od života i ono najsurovije od života i umetnost je suštinski život“, istakao je glumac Ljubomir Bandović.
Na sceni zvezde srpskog teatra. Među njima dve nove – Sanja Marković i Jovana Belović. „Nema smrti, ima seoba“, kaže Jagoš Marković i zato u predstavi i glasovi Ljube Tadića, Marije Crnobori i Mire Stupice. Poklonili su se umetnici na sceni, umetnicima kojih više nema, ali i onima koji će tek doći.
