Promociji knjige će prisustvovati i govoriti o Mominom radu i njegovi prijatelji: Rada Đuričin, Vjera Mujović, Marina Rajević Savić, Mirjana Bobić Mojsilović, Aleksandar Đuričić, kao i osnivač Zadužbine „Momo Kapor” Ljiljana Kapor.
Knjiga je bogato ilustrovana crtežima autora, a književnik Milisav Savić je u predgovoru napisao šta je lepa priča po Momi Kaporu: „Lepa priča je ona koja se može pročitati u jednom dahu. Ona je ujedno i najbolji lek protiv dosade. Sa lepom pričom obično počinje dan, ona vas budi, nikad ne uspavljuje“.
A najlepše Kaporove priče, po rečima Milisava Savića, jesu one za koje svaki čitalac (a to znači svaki potencijalni pisac) zažali, kada ih je pročitao, što ih sam nije napisao. Ili bolje reći, obraduje se iskrena srca piscu koji ih je napisao.
Slikar i pisac Momo Kapor bio je jedan od najcenjenijih protagonista beogradske pripovedačke škole.
Po obrazovanju akademski slikar, završio je beogradsku Likovnu akademiju u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, a u književni život glavnog grada ušao je početkom šezdesetih godina prošlog veka.
Od tada je objavio više od pedeset knjiga, a osim romana i priča pisao je i drame, putopise, esejističku prozu i bavio se ilustracijom. Njegove knjige su prevedene na mnoge svetske jezike. Provincijalac, Foliranti, Beleške jedna Ane, Una, Zelena čoja Montenegra, Halo, Beograd, Dosije Šlomović, Konte, Magija Beograda, Putopis kroz biografiju, Od istog pisca, Uspomene jednog crtača i mnoge druge bile su na listama bestselera, a neke su još na njima.
Od ostalih beogradskih pisaca razlikuje se i po tome što je sâm ilustrovao svoje knjige, negujući poseban lirski crtački stil. Bio je dugogodišnji novinar-kolumnista vodećih beogradskih listova. Njegov opus upotpunjuje dvadesetak izvedenih radio, TV i pozorišnih drama, kao i nekoliko filmskih scenarija.
Po njegovim knjigama snimljeno je nekoliko igranih filmova, a i sam je bio scenarista mnogih filmskih i televizijskih projekata. Svoje slike je retko izlagao, nekoliko puta u Njujorku, Bostonu i Karakasu, u Ženevi, Frankfurtu, Briselu, Parizu, Udinama, Zagrebu, Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu i na Mećavniku.
Tokom života potvrdio je svoje pripadanje srpskom književnom korpusu i bio je dragoceni hroničar zbivanja, često nesrećnih, koja su pratila njegov narod. Bio je redovni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.
