Na svojim počecima, međutim, mjuzikl je bio zbirka viceva i pesama povezanih labavom pričom. Prvi mjuzikli su mešali uticaj evropske operete i američke džez komedije. Iako današnjem gledaocu izgledaju naivno, oni su svojim uspesima uticali na razvoj ovog žanra.
Kad Čovek iz muzičke komedije Brodvejske vragolije poziva da se maštom vratimo u 1928. godinu, on razotkriva i mehanizme ovog žanra poredeći ga sa pornografijom.
„Pornografija se ne gleda zbog priče. Baš kao i mjuzikl. Na kraju krajeva, ono što nam je u mjuziklu stvarno uzbudljivo jesu talentovani ljudi koji daju sve od sebe da nama u publici bude zabavno.“
Bio je pionirski posao ispričati priču kroz muziku. Čak i savremeni mjuzikli imaju priče koje su već od ranije poznate publici. Fantom je Lepotica i zver, Evita je Pepeljuga koja je otišla u pogrešnom smeru. Svi znaju kako će se završiti Isus Hrist Superstar, kao što nam je poznat i kraj filma Titanik. Uspeh ovih dela leži prevashodno u originalnom postupku kojim su priče ispričene.
Mjuzikli koji su promenili svet
Oni koji ne vole mjuzikle govore da su oni „tako trivijalni“ ili „tako prolazni“. Ne bih se složio sa tim. Tačno je da postoje predstave koje zaboravite istog trenutka kada se spusti zavesa i utihne aplauz. Postoje, međutim, i neke predstave koje su promenile svet. Promenile svet? Pa, možda. Odmah treba reći da su neki od najznačajnijih mjuzikala stvarno uticali na ekonomiju, politiku i širu kulturu. Ponekad su samo pojačavali ono što se već dešavalo. Ponekad su i sami kreirali pokrete.
Mjuzikl Jadnici se nalazio u fokusu protesta u Hong Kongu. Naime, završni song ovog mjuzikla Čujete li kako ljudi pevaju postao je svojevrsna himna na aerodromima, ulicama i stadionima. Ali, političko-muzički odnos je išao i u drugom smeru.
Postoji nekoliko momenata u mjuziklima, u pozorištu uopšte, koji nose tako uzbudljivu najavu da sudbina dolazi. Takva je pesma Još jedan dan u velikom finalu prvog čina mjuzikla Jadnici. Ovu pesmu je, kao glavni adut u predsedničkoj kampanji, koristio Bil Klinton. Satira i kritika su jedna stvar, ali je očigledno da političari misle da mjuzikli mogu da uvere mase u njihovu nesumnjivu iskrenost.
Kosa je 1968. godine bila ključ u jednom od velikih kulturnih pokreta vremena – mirnim protestima protiv rata u Vijetnamu. Ova predstava nije postigla brodvejski uspeh zahvaljujući redovnoj pozorišnoj publici. Tek posle tri godine izvođenja na Brodveju, ta publika je počela da u većem broju dolazi na Kosu. Na prvim izvođenjima predstavu je gledala publika koja je volela tu vrstu muzike i pripadala kulturi kojoj je Kosa pomogla da izađe iz podzemlja i dospe na Brodvej. Ona je omogućila hipi pokretu da se približi mestu visokog profila, a mirovnjacima je dala priliku za mitinge.
Kosa je, zajedno sa Isusom Hristom Superstarom, učinila da rokenrol muzika postane prihvatljiva za „uljudno“ društvo. Obe predstave su upotrebljavale pop pesme koje su prethodno bile realizovane na uspešnim albumima. Vreme Vodolije i frenetični gitarski rifovi iz Superstara vrteli su se na radio stanicama širom sveta.
Muzika koju su konzervativni krugovi ocenjivali kao delo Satane preplavljivala je mlade generacije koje su u njoj pronalazile svoj glas. Mjuzikli koji su nosili snažan dramski kontekst dovodili su novu publiku u pozorišta i činile ovu muziku prijemčivom i za one koji su je do tada osuđivali.
Mjuzikl postaje kutija za igračke
Kada su došle slavne osamdesete i sa njima i era mega-mjuzikala – onih predstava koje su obišle celi svet – muzički teatar je iznenada dobio pravu ekonomsku snagu. Mnoge oblasti su bile zahvaćene ovom promenom. Postalo je nezamislivo da stanovnik srednjeg Zapada u životu ne vidi bar jednu brodvejsku predstavu bilo da je to na regionalnoj turneji ili u jakim centrima kakav je Čikago.
Pre desetak godina Fantom iz opere je „progonio“ stanovnike Pekinga. Lokalni proizvođači su osmislili niz marketinških proizvoda među kojima i parfem sa imenom glavnog ženskog lika Kristine. Nisam imao priliku da ga pomirišem, ali je ta vrsta potrošnje cvetala.
I onda, kao neka vrsta mini revolucije, došla je Mama Mia! koja spada u kategoriju ne tako dobrih mjuzikla (prijatnih, možda, ali posle pola sata vaš pogled počinje da bledi i vi upadate u neku vrstu stupora – to je muzički ekvivalent rijaliti programima). Svejedno, to je bio veliki uspeh na blagajnama i davao je ohrabrenje stidljivim producentima da rizikuju i bez velikih oscilacija zarađuju pristojan novac.
Posle mjuzikla Mama Mia! stigao je niz predstava koje su bile zasnovane na popularnim hitovima muzičkih grupa i pojedinaca. Muzički impresariji su rezonovali da, ako je „Abino“ delo radilo za njih, zašto da ne iskopaju „Kvin“? Ili Majkl Džeksona? Ili Rod Stjuarta? Ili… do beskraja.
To, zajedno sa efektom Kralja lavova gde je „Dizni“ produkcija dokazala da čuveni filmski naslov može da bude prebačen na scenu, proizvodi nesrećne ali dalekosežne posledice na industriju. Hoćete li da ozvučite Gospodara prstenova? Recite samo gde da potpišem. Imate novi šou o studentskoj pobuni? Eh, samo produžite dalje. Ovakva revolucija u poimanju žanra predstavlja najveću opasnost koju je mjuzikl imao u svojoj istoriji. U mnogim novim izvođenjima je mjuzikl postaje kutija za igračke za odrasle.
Ali, u godinama koje su iza nas, nema sumnje da su mjuzikli ostavili svoj trag – finansijski, društveno, kulturno, čak i politički. Oni mogu da menjaju svet – i to – ne samo za jedno veče.
