Pisano perom u dva stupca, sa 296 minijatura, bojenih četkicom i ukrašenih zlatom, Miroslavljevo jevanđelje je bilo skuplje od samog hrama Sv. Petra i Pavla za koji je izrađeno.
“Pisano je na pergamentu, treba istaći da se jedino povelje Ujedinjenih nacija još pišu na pergamentu. Veoma je rijetko i veoma značajno, možda najznačajniji ćirilični rukopisni spis, sačuvan uopšte”, navodi protojerej stavrofor Darko Pejić.
Tu će kasnije biti i episkopsko sedište Humske eparhije Srpske pravoslavne crkve, a jevanđelje, odavde, preći čak oko 15.000 kilometara deleći sudbinu srpskog naroda.
Miroslavljeva zadužbina bila je mesto oko koga je pre 800 godina počelo da se razvija naselje, današnje Bijelo Polje. A Jevanđelje, za ovaj hram rađeno, spasavano je tokom vekova i čuvano kao izuzetna dragocenost.
Na Hilandaru je bilo u bogoslužbenoj upotrebi do sredine 19. veka, a potom ga je u manastirskoj biblioteci, pronašao i shvatio o kakvoj se vrednosti radi, Porfirije Uspenski, koji je i odneo 166. list ovog jevanđelja u Kijev, pa u Sankt Peterburg.
Miroslavljevo jevanđelje je poklonjeno kralju Aleksandru Obrenoviću, i tako stiglo u Beograd. U majskom prevratu 1903. mu se gubi trag, ali ga Dobroslav Ružić, kraljev bibliotekar, slučajno pronalazi 1915. i šalje sa dragocenostima u Grčku.
“U Prvom svetskom ratu, srpska vojska je kao jednu od retkih, svetinja svojih, sa sobom ponela Miroslavljevo jevanđelje. I prvo što je uneto u oslobođene srpske krajeve bilo je opet, Miroslavljevo jevanđelje”, objašnjava Pejić.
I tokom Drugog svetskog rata, čudom je spaseno, kada je, u bombardovanju izgorela narodna biblioteka. Skrivano u manastiru Rača na obali Drine i tajno, kroz okupiranu Srbiju, vraćeno u Beograd 1943. gde se i danas čuva, kao naš najstariji i najznamenitiji rukopis.
Miroslavljevo jevanđelje je Unesko, pre petnaest godina, uvrstio u svoju biblioteku “Pamćenje sveta”, među najvrednija dobra ljudske civilizacije.
