U kojoj meri je pandemija koronavirusa, poremetila Vaš život u Parizu ?
– Nije isuviše, pisci su po prirodi bića – usamljenici. Pa kao da nam je epidemija svima dala malo više vremena da čitamo i pišemo; ono što najteže pada svima u Parizu, a i u celom svetu, je izolacija. Kada ovu čovek sam bira, u kreativne svrhe, ona prija, ali ne ovako, kada je nametnuta.
I u Parizu važe posebna pravila ponašanja, koja, koliko vidimo, Francuzi teško prihvataju? Šta Vam je u ovim danima najteže?
– Kada govore o nacionalnom mentalitetu, Francuzi važe za nedisciplinovane mediterance, ne vole jaram ni stegu, ali su i filozofi koji, još od Montenja govore: čemu sve to, nametnute užasne predostrožne mere? Svako ima svoj sudnji dan. Najteže mi pada toliko panike i bespomoćnosti. Nisam kvalifikovana da reagujem kao društveni radnik i psiholog, a osećam – ako već toliko ljudi voli moje pismo, obavezna sam da odgovorim – napisala sam na svojoj fejsbuk stranici nešto o porodici i odrastanju, o majci koja je kao mlada lekarka prošla Sremski front, dobila medalju za hrabrost i koja nam je svima zabranila da budemo slabi i bolesni.
Kako reaguje Vaše stvaralačko biće?
– Ono trenutno sledi započete rukopise i projekte, ne stvaram ništa novo u ovom času, jer odista ne verujem da muze i topovi idu zajedno. Divim se autorima poput Remarka, Kamija, Ćosića i Branka Ćopića, ali ne vidim sebe tu – i slažem se, nadasve, ne treba da se okrećemo za sobom, doći će iskra nekog kreativnijeg trenutka.
Kakve pouke će zapadna društva izvući iz ove situacije?
– Dobro pitanje! Ha, čini se da nikada dovoljno ne naučimo od istorije. Treba ljudi da čitaju sada stare spise o kugama, Dekameron, na primer. U tim svedočanstvima su sadržana uputstva i nauk, sigurna sam.
Šta sebi govorite ovih dana?
– Da sunce i dalje sija, da će sve ovo jednom proći, možda ne uskoro, ali hoće…Istovremeno tu je i realni strah da će epidemija imati užasne, još užasnije posledice na već poljuljanu ekonomiju svih zemalja – ali treba čovek da brani svoje dostojanstvo, ko što rekoh već u onoj pesmi: “U najvećoj bedi opstaje ljudski duh/kome se divim i kome pevam ovu pesmu”. Tako sebe bodrim i prisećam se svoje hrabrosti dok sam pisala tu pesmu (tokom ekonomske blokade, sredinom ili krajem devedesetih u Beogradu).