Britanski muzej godišnje poseti skoro šest miliona ljudi. To je šesnaest hiljada dnevno. I danas možete to da učinite, samo virtuelno. Britanski muzej nudi detaljnu turu po bukvalno svakoj prostoriji.
Uz savršenu vizuelizaciju, tu su i prateći članci specijalizovanih kustosa na bukvalno svaku srodnu temu, centralnoj temi tog dela postavke. Britanski muzej ne odustaje ni od privremenih izložbi. Trenutno nudi uvid u grafike od Monea do Sezana, kao i posetu studiju skulptora Džefrija Klarka. U najavi su i raznorodne monumentalne izložbe o tantričkoj umetnosti, Arktičkom krugu i Tomasu Beketu. I najzad, tu je redovan podkast muzeja.
Nacionalna galerija virtuelno radi pod sloganom: “Poslužite čaj, mi ćemo doneti umetnička dela”. I zaista je tako: od video naracije bukvalno svakog umetničkog dela, preko osvrta na sliku meseca, petominutnih meditacija nad određenim remek-delima, pa sve do praktičnih saveta kako da napravite kolaž po ugledu na neku sliku.
Britanski nacionalni dragulj – Tejt – akcenat stavlja na obrazovne konferencije, socijalno angažovane sadržaje, ali nas vodi i kroz istoriju umetnosti, stvorene u izolaciji, uči da pravimo grnčariju kao Grejson Peri, slikamo kao Kandinski ili Van Gog, a prikazuje nam i koreografije i performanse, inspirisane važnim eksponatima.
Moja Alma mater, Kortold Institit za umetnost, čiji nam je legendarni direktor Kenet Klark ostavio jednu od najvažnijih televizijskih serija o istoriji umetnosti “Civilizacija”, prepušta glumcu Bilu Naju da nas provede kroz stalnu postavku, koja kreće od Maneovog remek-dela Noći u Foli Beržeru. Ne zaboravljajući svoju obrazovanu funkciju, Kortold nudi mesec dana digitalnih predavanja vodećih svetskih istoričara umetnosti na bukvalno svaku zamislivu stručnu temu.
Jasno je da su velike kulturne institucije uložile veliki novac u svoje virtuelno prisustvo, a šta je sa malim? Pekam već godinama nije samo dom sitnih prevaranata porodice Troter. Ko je ko savremene umetnosti nalazi se u tom delu istočnog Londona gde su kirije još uvek dovoljno niske da bi umetnici cvetali. Svaka od pekamskih galerija dostupna je i sada na društvenim mrežama, a kustosi su spremni i voljni da sa vama četuju satima ako treba. Tržište ne staje u izolaciji.
A šta je sa pozorištima? Tu je razlika između komercijalnog i institucionalnog mnogo definisanija. Pozorišta, koja žive od samo jedne predstave, su najpogođenija. Ako na internet stave celu predstavu, ugrožavaju ne samo brojna autorska prava već pucaju sebi u nogu, čineći javno odstupnim materijal, koji im donosi profit. Zato njihova vrata ostaju za sada zatvorena. Sa druge, repertoarska pozorišta cvetaju u virtuelnom svetu.
Kraljevska operska kuća nikada nije bila pristupačnija. Besplatno možete da vidite balete Zimska priča i Metamorfoza, inspirisane istoimenim delima Šekspira i Kafke. Osim besmrtne Verdijeve Travijate, možete čudi i Britenovu operu Glorijana, koja nudi jedinstven uvid u vladavinu Elizabete Prve. Slično je i u nacionalnom teatru, koji nudi premijeru Frankenštajna Meri Šeli sa Benediktom Kamberbačom kao Viktorom Frankenštajnom i Džonijem Li Milerom kao stvorenjem.
Najzad, dok bioskopi ne rade, Britanski filmski institut nudi stotine besplatnih filmova dnevno, stavlja na uvid celu kolekciju intervjua i javnih debata sa velikanima sedme umetnosti, a pruža vam i šansu da usvojite orangutana, ne bi li spasli tu vrstu od izumiranja.
U najkraćem, za konzumiranje londonske umetničke scene obično vam treba dubok džep. Za londonsku virtuelnu umetničku scenu treba vam samo vreme, a njega trenutno ima napretek.
