Isidora Žebeljan je diplomirala i magistrirala kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Vlastimira Trajkovića. Danas je profesor kompozicije na istom fakultetu.
Za svoja dela dobila je važne nagrade u zemlji i u inostranstvu, među kojima je i Mokranjčeva nagrada (2004). Izabrana je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti 2006, a za člana Svetske akademije umetnosti i nauka 2012. godine.
Isidora Žebeljan se rado odazvala pozivu da govori za Kulturno-umetnički program RTS-a, a odgovre na pitanja poslala je uz karakterističan, motivišući pozdrav.
– Želim vam svima da budete dobro i da budete veseli. Ja se uvek pitam ‘šta je dobro u ovome’ i odmah se nekako osetim lakše. A tek ‘šta je sve mogućeeeeee’:)
Kada slušamo Vaša dela imamo utisak da su nastala sa lakoćom. Kako provodite vreme u doba ove epidemije? Da li svakodnevno komponujete? Kojim tempom uobičajeno stvarate?
– Moj život u ‘Doba korone’ se gotovo uopšte ne razlikuje od mog uobičajenog života:) Svaki dan sviram i komponujem, meditiram, čitam, vežbam, šetam, slušam muziku i uveče gledam neku od omiljenih serija. Jedina razlika je u tome što trenutno ne mogu da putujem – ipak, tu okolnost koristim da budem što više sa mojim momcima, da idemo na izlete, u prirodu.
Deo Vaše svakodnevice je i saradnja sa studentima, predajete kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Kako ste u ovim uslovima osmislili rad Vaše klase? Da li je neophodan kontakt ili su moguća predavanja na daljinu?
– Direktan kontakt je uvek bolji, ali i u ovim uslovima je svašta moguće. Za sada smo se dogovorili da mi studenti šalju sve što iskomponuju mejlom (zvuk i note). Zatim ćemo jednom nedeljno da se čujemo preko Zum-a, kada ćemo svi zajedno da preslušavamo to što su uradili. To je i prilika da razgovaramo o muzici, ja ću im davati savete kako dalje da nastave ili šta treba da promene i poboljšaju u tome što su uradili. Ova mogućnost me silno zabavlja, jer mi se već priviđa da će se zum-sesije pretvoriti u muzičko-scenske i psiho-dramske radionice.
Kada pominjemo scenu, u novonastaloj situaciji Bečka opera i Metropoliten opera u Njujorku umesto nastupa uživo, svakodnevno emituju snimke svojih produkcija. Takođe, pojedini pijanisti emituju nastupe na Tviteru. Da li je, u vremenu kada je sve stalo, rešenje u kreativnosti?
– Uvek je rešenje u kreativnosti. Današnji svet se klati nad ambisom, jer u njemu više gotovo da nema ni trunčice duhovnosti, barem ne u tzv. Zapadnom svetu. Prijatljica iz Španije mi je juče rekla da su se npr. u Francuskoj klinike za lečenje mentalnih bolesti odjednom napunile strašno depresivnim ljudima, koji su u doba vanrednog života pod koronom shvatili da nemaju baš nikakav smisao u životu – pre svega zato što ne mogu da idu u šoping.
Osim što su uvek u vezi sa duhovnim, Vaša dela su nalik filmskim ostvarenjima – najčešće su nizovi kratkih muzičkih slika povezanih u celinu. Koja muzika odgovara ovom trenutku? Šta Vi najčešće slušate kada ne komponujete?
– Najbolje je slušati onu muziku koja u sebi ima puno radosti, snage, dejstva, koja je potpuno nesputana, slobodna, neograničena. Ja slušam Ravela, Ravela i Ravela.
Kako će se muzički život obnoviti? Da li je vreme da razmišljamo o tome?
– Duh uvek nalazi načine da se ispolji, pa će tako biti i sada, a i kada sve ovo prođe. Imamo jedinstvenu priliku da se suočimo sa sobom, da počnemo da upoznajemo sebe, ako već nismo otpočeli to putovanje. Ah, divnog li životnog zadatka.
