Sve što ga ljuti, raduje ga. I obrnuto. Ljuti ga to što smo stigli u njegovu kuću u Šavilu dvadeset minuta ranije – prekinuli smo ga u pisanju, kaže.
Ne pomažu objašnjenja da je u Parizu štrajk koji je paralisao ceo grad i da ne znamo koliko ćemo vremena provesti u prevozu (sve se dešava krajem decembra 2019), ali ga raduje što smo ipak došli („Nisam ni sumnjao da ćete se probiti”).
Ljuti ga što je prihvatio da snimamo u njegovoj kući (nered je, kaže), ali se raduje što nas vidi.
Pazite gde gazite, dodaje. I zaista, u toj razbarušenoj kući na obodu šume, knjige su svuda – na podu, sofi, stolovima, stolicama, stepenicama, a preko njih na hiljade pisama ljudi koji mu čestitaju Nobelovu nagradu.
Srećan je što mu pišu ljudi koje ne poznaje. Kad je saznao da je dobio nagradu, najpre je, kaže, osetio mir – tu reč izgovara na srpskom – kao da je celo njegovo stvaralaštvo obuzeo spokoj.
„Izbrisale su se sve granice i zadrške u meni. Ali to nije dugo trajalo.” Počele su žestoke polemike. Ali i to je dobro, dodaje. Ne valja ni kad smo previše mirni i slobodni…
Sin Nemca i Slovenke, Peter Handke rođen je usred Drugog svetskog rata, 1942. u Grifenu u Austriji. Školovao se u Tanzenbergu i Klagenfurtu, u Gracu studirao prava a u književni svet uleteo poput meteora. Sa dvadeset četiri godine objavio je prvi roman, „Stršljeni”, napisao komade „Psovanje publike” i „Kaspar”. Sa trideset godina iza sebe ima romane „Golmanov strah od penala”, „Kratko pismo za dugo rastajanje” i „Užas praznine”, nekoliko velikih drama i zbirki poezije kao i tri filma – opus koji mu je već tada donosi status jednog od najboljih i najsamosvojnijih evropskih autora!
Krajem osamdesetih bio je jedan od retkih evropskih intelektualaca koji je ustao protiv razbijanja Jugoslavije. O Jugoslaviji i o Srbiji napisao je putopisne eseje, uključujući i „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju”.
Jugoslovenskim temama bavio se, između ostalih, i u delima „Ponavljanje”, „Moja godina u Ničijoj uvali”, „Pitajući u suzama” o bombardovanju SR Jugoslavije, „Vožnja čunom ili Komad za film o ratu” 1999…
Njegov opus obuhvata više od devedeset dela – romana, drama, zbirki poezije, scenarija, filmova. Za svoju literaturu dobio je sve nagrade koje jedan pisac može da dobije – sve do one najveće – Nobelove nagrade za književnost koja mu je dodeljena decembra 2019. godine.
Ovo je prvi i, za sada, verovatno jedini TV intervju koji je Peter Handke dao posle dodele Nobelove nagrade. Dok smo se dogovarali o ovom razgovoru, rekao je: „Molim, bez političkih pitanja! Ja sam pisac, a ne političar.”
Politika mu se, ipak, nekako „otela”.
Vaš roman „Ponavljanje” objavljen je 1986. Tek sam nedavno shvatila da ste tada prvi put o Jugoslaviji progovorili kao o književnom, a ne političkom toponimu.
Knjigu „Ponavljanje” napisao sam otprilike dvanaest godina pre raspada Jugoslavije.
Pisao sam o Jugoslaviji iz više razloga. To je bila zemlja mojih čežnji. Maštao sam i sanjao da to mora biti veliko prostranstvo, pogled koji seže unedogled. Sanjao sam o tome kako je Jugoslavija velika zemlja. Osim toga, brat moje majke, koji je kao i njen drugi brat, poginuo u Drugom svetskom ratu, studirao je Poljoprivredni fakultet u Mariboru između dva rata. On je bio važna figura u porodici.
Od nekoliko sitnih detalja u meni je nastao taj san o Jugoslaviji koji sam sanjao otvorenih očiju. Trideset godina kasnije, u romanu „Ponavljanje” izmislio sam kako sam posle gimnazije napustio Korušku kako bih upoznao Jugoslaviju. Ta potraga za mojim ujacima potpuno je izmišljena.
Ali tako sam otkrio i jugoslovenski Kras u zaleđu Trsta koji je dvadeset godina za mene predstavljao raj na zemlji. Posle je sve nestalo. Ali takav je život. Ništa tu nije večno, izuzev forme, ako je nađemo i radimo na njoj, ritmu i slikama.
To je za mene večnost.
Na početku romana postoji scena u kojoj vaš junak prelazi granicu između Austrije i Jugoslavije. U staničnom restoranu u Jesenicama ugleda portret maršala Tita čiji pogled mu izgleda toliko snažan i prodoran, kao da mu govori: „Ja znam ko si ti.” A mladi Kobal kaže: „Ali ja ni sam ne znam ko sam.” Dopada mi se ova rečenica jer mislim da se odnosi i na vaše druge junake.
Nadam se da je tako. To pripada onome što se u 18. veku nazivalo roman o odrastanju. To su Geteov Vilhelm Majster, Ajhendorfovi romani… To je nemačka tradicija: mladi junak koji ne zna ko je niti šta želi. A istovremeno to može biti i najtačnija odrednica i postati najsnažnija slika sveta.
Postoje ljudi koji sve znaju, koji „znaju” kakvi su. Takvi ništa ne postignu, a to ubija. Prvo ubiju sebe pa onda sve ostale, ili obrnuto.
Da li to znači da i sami sebi postavljate isto pitanje?
Naravno, uvek je tako. Međutim, ima mnogo njih koji znaju kakav sam ja.
To vas ljuti?
Znam da je ono što kažu glupost. I ja imam mišljenja o sebi, koja su glupa, ali u poređenju sa mišljenjima drugih, ja sebe bolje poznajem i definišem čak i kad smatram da se ponašam budalasto, kad kritikujem sam sebe… Samokritika je mnogo zanimljivija od kritike drugih.
Misao o prekoračenju granica između pojedinca i sredine duboko potresa Handkea posle samoubistva majke 1971. Osećanje zebnje, apsurda, košmara najviše dolazi do izražaja u „Golmanovom strahu od penala” i u „Užasu praznine”, romanu koji je posvetio majci.
Šezdesetih i početkom sedamdesetih godina okrenuti ste unutrašnjem svetu… Pomalo crnom a pomalo sivom…
Ali to ne znači da sam bio deprimiran. Bila je to tuga. U mom prvom romanu, „Stršljeni”, jasno je da je to unutrašnji svet koji obuhvata sve horizonte. Tada sam imao 21 godinu. Bez takvog iskustva ne možemo početi da pišemo. Ali nisam se usudio da imenujem događaje ni osećanja. To mi je bilo vrlo teško, kao skrnavljenje ili tabu.
Počeo sam sa tabuom – pisao sam protiv tabua. Sada kad sam ostario, mislim da je možda bolje da se osećanja ne imenuju, da ih treba zaobići, a da snažna osećanja koja imamo treba da podelimo sa drugima.
Uvek postoji to zaobilaženje?
U tom periodu sam napisao roman o svojoj majci koji se zove „Užas praznine”. Bilo je crno, puno očaja. Ali mislim da to više nije slučaj. Ponekad pesimizam može bolje da sačuva pisca, ili čoveka uopšte, nego optimizam.
Dakle, tada sam mislio da sam pronašao način kako pisati, ali to je nemoguće.
Uvek postoji jedan period kad sve ide naizgled lako, ali posle je potreban preobražaj. I on dođe, ali je vrlo bolan. Ako umetnik to ne doživi, propao je.
Posle sam napisao „Kratko pismo za dugo rastajanje” u kom se prvi put može osetiti radost življenja, sreća i činjenica da je život pravi dar. To je bilo poput oslobađanja, delimično i zbog muzike Bitlsa u to vreme, manje zbog Rolingstonsa, ali i zbog Boba Dilana i Kridens klirvoter rivajvla. To me je usmerilo ka mom putu.
Uvek polazite iz unutrašnjeg sveta da biste ušli u spoljašnji… A zatim se vratili u unutrašnji svet.
Ne postoji metoda. Moja književnost je više epska, a temperament mi je lirski, ali nikad istinski nisam pisao pesme. Moj lirski temperament odražava se u epu.
Možda zvuči samoljubivo, ali osećam bliskost sa Homerom, Tolstojem, Servantesom i Vilijamom Foknerom…
A sa Geteom?
I sa njim, mada je on došao kasnije.
Ovde nas moli da da napravimo pauzu. Izlazimo u njegovu baštu koja liči na „čarobnu šumu”. Stari plavi kišobran nemarno otvoren, keramičke figure ptica jarkih boja, neke davne igračke iz nečijeg detinjstva, bundeve koje se smeše, jabuke po stolovima… sve to ispod stoletnog drveća. Ljuti ga kad kažem da je bašta pomalo divlja ali lepa. Jesen je, kaže. „Bilo je mnogo mnogo kiša, bile su i poplave.” Tu su i skrivene staze od školjki. „Ove školjke su stare četiri miliona godina”, kaže ponosno. „Svete su.” Svako jutro šetam gore-dole pre nego odem u dugu šetnju u šumu, dodaje hodajući unazad.
Mnogo hodate, putujete, ali to nisu prava putovanja, kako kažete.
To su male ekspedicije.
Uvek pešice: deo Evrope i Amerike prešli ste peške. A sve je krenulo sa Austrijom…
Smatrao sam da treba da hodam i prepešačim svoju zemlju, Austriju. Pešačio sam nedeljama.
I nastavili ste, pešačenje vam se dopalo?
Sad sam se malo ulenjio. Ali ovde ima divnih šuma, počinju već u Parizu i čine veliki luk sve do Versaja. Zbog toga sam došao ovamo, da budem između Pariza i Versaja.
Da li ste tu našli mir, u ovoj šumi?
Ne, spoznati mir je privid. Ponekad ga možemo naći posle rada. Tek kada smo nešto zbilja obavili, zaokružili, otkrili konkretan problem. Posle toga možemo naći mir. Ali on je kratkotrajan.
Koji vas to „istinski” osećaj vuče pisanju?
To je komplikovano. Složeno je. Pre svega, potrebno je snažno i istinsko osećanje. Kao što kaže Franc Kafka: „Godinu dana treba da tragate unutar sebe da biste pronašli pravi osećaj.” Jasno je da Kafka preteruje…
Meni to snažno i istinsko osećanje ne govori kako da pišem, već me navede da odem za sto ili u šumu, uzmem papir i olovku i počnem da pišem.
Da li ste imali takav osećaj i kad ste pisali „Moravsku noć”?
Da.
Tu ponovo srećemo Kobala i Kojšniga, junake iz vaših prethodnih knjiga. I opet nailazimo na ostrvo Krk gde ste napisali svoj prvi roman, „Stršljeni”. Srećemo i prvu ljubav iz vaših romana ili možda iz vašeg života. Čini mi se da romanom „Moravska noć” želite da zatvorite krug?
Spirale – dopada mi se ta reč. Ili sfere, kako želite…
Glavni junak, koji je nekada bio pisac, nema ime. On živi na brodu na Moravi.
Obilazi gradove stare Evrope i nekadašnje Jugoslavije.
Da. U „Moravskoj noći” su razmišljanja o Evropi, o Jugoslaviji, o pisanju, porodici, ljubavi… Razmišljanja koja postaju dramatična. Moj junak želi da pređe celu Evropu da bi osetio kakvo je tlo i spoznao ritmove svake zemlje. Naravno, to je i priča o… Jugoslavija više ne postoji a ona je bila pokretački eros njegovog života.
U stvari, glavna scena je kad se moj junak vraća u svoje selo, a ono više ne postoji.
On se vraća i u jednu zemlju na Balkanu koja više ne postoji…
Budi se, gleda vetar u krošnji drveća i shvata da nije u Jugoslaviji. Gde sam to ja? To je kraj i mislim da je dobar.
Jugoslavija više ne postoji.
Kada nakon duge priče dođe jedan gotovo tragičan kraj, ponekad, kao što su stari Grci govorili, osetimo katarzu. Tragedija može da donese pročišćenje koje je ponekad i važnije nego srećan kraj.
Osamdesetih godina, s tetralogijom „Spori povratak kući”, Handkeova literatura je unekoliko promenila registar, pomerajući fokus na traganje za drugačijim – epskom pripovedanju, dostižući vrhunac s dramom „Kroz sela”, scenariom za film „Nebo nad Berlinom” u režiji Vima Vendersa, kao i romanom „Ponavljanje”. Od 1987. do 1990. putuje po svetu. Zapise sa tih putovanja objavljuje u knjigama „Još jednom za Tukidida” i „Juče na putu”.
Krajem osamdesetih godina, tri godine ste putovali. Bili ste bez stalnog mesta boravka. Zanimljivo iskustvo…
Živeo sam dvadeset godina sam sa detetom. Sam sam odgajao svoju prvu ćerku, njena majka nas je napustila. Tada sam kao nikad dotad imao silnu želju da pođem na put. Nisam imao stalno mesto boravka. Iz trenutka u trenutak donosio sam odluke kuda ću ići dalje. Bio sam u Atini…
Prešao sam Grčku pešice do Soluna, skoro pešice. Na kraju je postalo opasno i pitao sam se šta da radim, da li da idem na Krim, gde je moj ujak umro u Drugom svetskom ratu, da potražim njegov grob.
Naprasno sam doneo odluku i ukrcao se u avion za Kairo. Otišao sam u Egipat da vidim piramide i obilazio koptske crkve u Egiptu. Skoro tri godine sam tako putovao. Vodilo me je čitanje velikih antičkih dela, od starih Grka do Servantesa.
Moj drugi vodič bila je romanika. Varijantu ove umetnosti nalazimo i u srpskim manastirima: Dečanima, Gračanici, Ravanici. Vodila me je forma.
Forma, a ne duh?
Forma je duh.
Možete li objasniti?
Ne želim da objašnjavam.
Zašto?
Objasnite vi.
Možda ću onda otići da posetim pravoslavnu crkvu u Šavilu.
Ići ćemo onda zajedno. To je ruska pravoslavna crkva koju su sagradili emigranti posle Oktobarske revolucije. U njoj se svake nedelje održava liturgija. Ranije sam često išao, a sad sam se ulenjio. Nedostaju mi njihovo pojanje, liturgija, jevanđelja, poslanice iz Starog zaveta, Isaija, Knjiga propovednikova ili psalmi.
Liturgija zaista iscrtava put ljudskom biću.
Čitala sam u novinama da ste uzeli pravoslavnu veru. Ali to nije tačno?
Ja sam hrišćanin. Lik Isusa predstavlja prag čovečanstva. Tada smo bili na pragu da uđemo u tajnu.
Razgovor nastavljamo sutradan, najpre u njegovoj bašti. Hodamo jednom od njegovih omiljenih staza. Ovo je auto-put ka duši, kaže.
To je auto-put ka duši?
Da, ka Eskimima. Prema Sijuksima, Apačima… Kao kada sveštenici kod nas, katolika, čitaju iz svog molitvenika ujutru ili po podne, ne znam da li to i dalje rade.
Oni tada idu gore-dole po stazici kao što je ova. Ovako hodaju i čitaju. (Handke hoda napred-nazad.) Čitaju… Pročitaju rečenicu, pa pogledaju u nebo… Gledaju u zemlju, okolo… Spremaju se za posao, da pomažu dušama. Ljudskim dušama…
Vaši junaci su usamljenici. Ali imam utisak da im usamljenost ne smeta.
To nije usamljenost već samoća. Ponekad kad smo sami, u mnogo smo boljem društvu nego kad smo sa drugima. Ljudi treba da nauče da budu sami. To bi bilo korisno za čovečanstvo.
Svi političari treba da se povuku. Ne u manastir već negde gde mogu da igraju karte, šah, da budu sami sa sobom. Besmisleno je to: svi ti politikanti uvek okruženi ljudima… Tri nedelje u manastirima na Fruškoj gori ne bi im bilo dovoljno.
Zanimljiv predlog: smestiti političare u manastir. Originalno.
Neka se malo sklone. Svakog jutra i večeri gledamo samo lica tih glupana. Dosadilo nam je. Ne želimo da gledamo Makrona svako veče. Ionako svi liče jedan na drugog: isti glas, isti ritam, kao zombiji su.
Na ovom mestu ga podsećam na deo iz knjige „Veliki pad” (prevod Žarko Radaković, Laguna 2019) u kojoj beleži: „Veliki (ratovi) se vode, a da im se i ne vidi kraj, u, za nas ovdašnje, nas zapadnjake, trećim zemljama, a mali se pak vode tu kod nas, danonoćno, drugačije ubilački, a ni njima se ne vidi kraj.” Koji su ti mali ratovi, pitam.
U nemačkom postoji reč za prve ljude u istoriji čovečanstva. Nazivamo ih “Urhorde” (prahorde). Danas mislim da su te prahorde bile dobre ili skoro dobre u poređenju sa ljudima danas, mnogim ljudima, ne sa svima… Jer ja verujem u čoveka, verujem u ljude. Dakle, te naše pretke nazivam prahorda, ljude koji danas misle da imaju moć, ali je zapravo nemaju, nazivam “Endhorde” – neosvešćena masa.
Takav utisak imam kad gledam medije, ljude na televiziji koji se neprestano smeju bez razloga, koji se skidaju bez razloga. Ljude koji, kad se u filmu skidaju i krešu se, kažu da je to profesija i da treba da budu profesionalci. To je za mene “Endhorde”. Misle da treba tako živeti, a opet uvek postoji mogućnost da živimo drugačije. Da se izdvojimo, ali da ne budemo pustinjaci i da ne moramo pobeći u šumu.
To smo mi. Mi smo ti ljudi. Nije to samo Majkl Džekson koji kaže: „Mi smo svet.”
Svet smo mi koji trpimo to sr..e.
To je malo jak izraz.
Ako je jako, jako je. I treba da bude jako. U životu postoje i sile koje su i dobre i jake.
O Jugoslaviji i o Srbiji napisao je osam knjiga – putopisnih eseja, uključujući i „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju”, zbog koje će 1996. u zapadnim medijima biti pokrenuta prava hajka na pisca čiji eho odjekuje do danas. Ovaj putopis vam je doneo mnoge probleme, kažem.
Da. Ali i lepe probleme. Reč problem mi se dopada.
Zašto?
Ne može se živeti bez problema. Problemi nas pokreću.
Knjiga je odmah prevedena na engleski.
Da. A onda je nastala je potpuna tišina, četiri nedelje u svetu nije bilo nikakvih reakcija. A onda su reakcije masovno počele da pristižu. Vređali su me da sam fašista i varvarin. Pitao sam se šta se dešava. Želeo sam da pred publikom pročitam odlomke iz te knjige. To čitanje je bilo problematično. I bilo je besmisleno, ali mnogi ljudi su slušali.
Često se govori o „tihoj većini” kao da je to nešto loše. Ali ovde, kad je reč o meni, Srbiji i Jugoslaviji, postojala je tiha većina koja ništa nije rekla. Ona je bila, ne uz mene, već uz rečenice, ritam i slike koje sam preneo na papir. I dalje sam ubeđen u to.
Mnogi su smatrali da je ono što su mediji uradili mom tekstu bilo degutantno. Samo nisu osetili potrebu da reaguju. A slažu se s mojim tekstom. A sad sa Nobelovom nagradom…
Činjenica je da je Nobelova nagrada oživela polemike o toj knjizi.
Tu knjigu nisu čak ni satanizovali, već su imali potrebu da taj plemeniti tekst „Zimsko putovanje” prikažu kao đubre. Nažalost, preveden je samo prvi deo bez „Letnjeg dodatka” u kome govorim o Srebrenici.
Izdavač iz Vajking presa iz Njujorka, koji je pročitao knjigu, preda mnom je rekao nešto što nikad neću zaboraviti: „Posle čitanja ‘Zimskog putovanja’ kroz Srbiju, sve ranije što je napisano o Srbiji izgleda mi kao čista pornografija.” Urezalo mi se to što je rekao.
To je tačno. Rekao je ono što treba reći i to je istina. I sve što se posle pisalo jeste pornografija. Ovi veliki problemi, tragedija rata, agresija i raspad Jugoslavije.
Možete li objasniti zašto se u Jugoslaviji sve dogodilo na način na koji se dogodilo?
Nedo, ja nisam psiholog koji može da objasni ponašanje ljudi, to jest uslovne reflekse koji su utihnuli u proteklih dvadeset godina, a onda oživeli sa Nobelovom nagradom.
To su samo refleksi! Niko nije pročitao knjigu.
Stavili su sirote žene iz Srebrenice u određeni kontekst. Te majke ne znaju ništa i izmanipulisane su. Za mene postoji majka koja je izgubila sina, a oni osnivaju organizacije majki. Ne treba osnivati organizacije koje profitiraju na tuđem bolu.
Kad majka izgubi sina, to je nešto najgore, strašno i neprihvatljivo, kako za muslimanske majke tako i za srpske majke u Kravici u prvom velikom masakru u ovom užasnom ratu.
Postoje majke i s jedne i sa druge strane. Srce ljudskog bića sve to oseća! Ali nisu smeli da organizuju tako nešto i da prisvoje pravo na njihovu žalost.
To je tuga na prodaju.
U početku sam smatrao da treba da se organizuju, kao i Majke iz Buenos Ajresa, da bismo saznali šta se zapravo dogodilo. Sada to znamo. Ili bar mislimo da znamo… Ali zašto ta organizacija još postoji? Zbog mržnje.
Nema nimalo volje za zajednički razgovor. Nekoliko puta sam tokom ovih trideset godina pokušavao da razgovaram i da se suočim sa njima. Ništa… Samo su ponavljali reč „fašista”.
Moj pokojni prijatelj iz Bosne, čiju sam decu krstio, rekao mi je nešto što mi se urezalo u pamćenje: „U ovom strašnom sukobu, svi narodi: Hrvati, Muslimani, Srbi, pa zašto ne reći, i Albanci, prošli su ‘kao bosi po trnju’.”
To je to.
Ja smatram da je to bio masakr, ubistvo među braćom i sestrama – bratoubilački rat.
Kain je postao Avelj a Avelj Kain. I to se nastavilo. Kad ovako govorite, kažu da ste negacionista. Kad pričate kao ja, uvek sam, bez prevodioca, bez prethodno izgrađenog mišljenja… Uvek sam išao sam. I izdvajao se, gde god sam bio, u Srebrenici, Kravici, da bih sam sve video i osetio. A moram da trpim neke…
Neki kriminalci mi se dopadaju, u stvari mogu da mi budu simpatični. Ali ovi ovde me nimalo ne privlače.
U Šekspirovom delu „Bura” postoji jedna divna rečenica: „Pakao je prazan, a svi đavoli su ovde.” Ponekad imam utisak da je danas tako.
I ja im poručujem: „Vratite se u pakao i ostavite svet na miru.” To je prvenstveno upućeno novinarima.
Kažete da vas neki kriminalci privlače.
Poneki, da.
Zašto?
Zato što u nekim trenucima dobijem nagon da se osvetim. Moja najnovija knjiga, koja još nije objavljena, obrađuje tu temu. Ranije, kad sam bio u tom medijskom vrtlogu, uvukli su i moju majku u sve to. Izmislili su da je moja majka obožavala fašizam i naciste u Austriji 1938. godine, kad je imala sedamnaest godina. Pisali su o tome u novinama, ovde u Francuskoj.
Dozvolili su da se čuje poluistina, što je još gore, jer je ona nekad užasnija i prljavija od laži. A mislim da je naše doba doba poluistine. Mislim da je to najgori zločin.
Mala istina se naduva tako da od nje postane velika laž. Pisali su tad, pre dvadeset godina, kada je pariski teatar Komedi fransez ukinuo moju predstavu…
„Put u zvučnu zemlju”…
Novinari velikih francuskih novina tada su povezali moju majku sa nacistima.
„Ne čudi što je on takav kad mu je majka bila nacista.” Došlo mi je da ih ubijem. Hteo sam da ubijem ljude koji su to napisali. Ali nisam ništa uradio.
U meni postoji ubilački nagon, samo ga još do danas nisam pokazao. Zato i kažem da su mi neki kriminalci na izvestan način simpatični. To zapravo znači da sa njima mogu da saosećam. A reč saosećanje nastala je od grčkih reči “sym” (sa) i “pathos” (osećaj, patnja).
Napisao sam priču koja još nije objavljena. Dvadeset pet godina kasnije, lik koji predstavlja mene ide da osveti majku. I ta osveta je veoma neobična. (Smeška se.)
Na dodeli Nobelove nagrade u Stokholmu, 10. decembra 2019, samo koji dan posle svog 77. rođendana, Peter Handke je deo svog govora pročitao na slovenačkom. Bila je to slovenačka molitva „Prosi za nas”. Uspomena na prvi jezik koji je kao dete slušao ili…
Pročitao sam tu molitvu u svom govoru u Stokholmu samo da bih uneo ritam slovenačkog jezika jer je on mnogo uticao na mene kad sam bio dete, iako ga nisam zaista razumeo. Jedne nedelje otišao sam u crkvu i ta litanija na slovenačkom nadišla je sva moja ograničenja. Postala je univerzalna. Nisam je preveo za svoj govor u Stokholmu jer sam samo hteo da mu dam ritam slovenačkog jezika.
Mislila sam da je to možda vaša utopija, da se molite za nas…
Nećete uspeti da me pretvorite u sveca ili u misionara.
Ne, niste svetac. Nisam to rekla.
Gete u jednoj svojoj pesmi kaže: Proroci levo, proroci desno, a dete sveta u središte. Zašto pokazujem na sebe? (Smeje se.) Ponekad sebe tako vidim, iako sam star. Osećam se kao dete sveta u središtu. Zapravo, književnost je u središtu, a ne ja. Ja sam preosetljiv. Ovakav i onakav. Nervozan… Ali prihvatam sebe takvog kakav sam.
Govorim o književnosti, o umetnosti, ona je u središtu sveta, a ne novinarstvo i „velike” izjave. Književnost je i početak i kraj. To je tako i tako će ostati. Verujem u književnost. Ako tako ne bude, onda sve u materinu… Laku noć!
Laku noć, Peter! Hvala na razgovoru!
De nada (Nema na čemu, španski.)
De Neda.
