Tim povodom, saopštili su iz pozorišta, u situciji kada taj dan ne mogu da obeleže na sceni, na Jutjub kanalu JDPtv postaviće dvodelnu dokumentarnu emisiju “Među nama: Bojan Stupica”, autora Feliksa Pašća.
“Snimak emitujemo zahvaljujući ljubaznosti RTS. Emisija će biti na Jutjub kanalu do 29. maja, a istog dana, na kanalu RTS Trezor (rtsplaneta.rs) u 22.30 biće emitovan prvi deo ove emisije dok će drugi, gledaoci RTS moći da pogledaju sutradan, 30. maja, takođe u 22.30″, poručuju iz JDP.
Kako podsećaju iz pozorišta, Bojan Stupica (Ljubljana, 1. avgust 1910 – Beograd, 22. maj 1970) jedna je od najsjajnijih figura naše kulture, čovek raskošnog dara kog je celog dao pozorištu, po osnovnom obrazovanju, bio je arhitekta (diplomirao je na Tehničkom fakultetu u Ljubljani, na odseku arhitekture), a ostao je upamćen kao scenograf, reditelj, osnivač, graditelj i upravnik pozorišta, glumac.
Na drugoj godini studija upoznao je Savu Severovu, koja je učila glumu na berlinskom Institutu za pozorište, i uz nju se opredelio ne samo da crta scenografske skice kao student arhitekture, nego da se posveti teatru.
Sava i Bojan su se venčali i oboje prihvatili prvo ponudu Mariborskog pozorišta 1932, pa potom Narodnog pozorišta u Skoplju, te 1933. Novosadsko-osječkog pozorišta.
Godine 1934. vratio se u Ljubljanu da okonča studije, a onda su oboje dobili angažman u Drami Narodnog pozorišta u Mariboru, gde se pokazao njegov rediteljski dar za rad s glumcima.
Do pred rat, Bojan je izbio u red najzapaženijih i najmodernijih mladih reditelja u celoj Jugoslaviji.
Bojan Stupica bio je levičar i saradnik u akcijama Komunističke partije.
Nekoliko puta uspeo je izmaći okupatorskim vlastima, ali su ga ipak 1942. uhapsili i poslali u logor Gonaros.
Tek po kapitulaciji fašističke Italije 1943, pušten je sa starcima i neizlečivim bolesnicima.
Po oslobođenju i čim se malo oporavio, pozvan je za pomoćnika upravnika Drame SNG u Ljubljani.
Bojan je imenovan za umetničkog rukovodioca Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a on je s arhitektom Belobrkom pristupio preuređenju zgrade Manježa.
Novo pozorište otvoreno je 3. aprila 1948. njegovom režijom pedstave “Kralj Betajnove” Ivana Cankara.
U JDP je upoznao svoju drugu životnu saputnicu, Miru (Todorović) Stupicu.
Bojanova postavka Držićevog “Dunda Maroja” s Mirom Stupicom kao Petrunjelom oduševljavala je publiku što u Beogradu, što po Jugoslaviji na brojnim gostovanjima, a s ovom predstavom Jugoslavija je otvorila sebi put na Zapad.
Mnogi su zamerali Stupici da traga za iracionalnim i neuhvatljivim valerima dela, da su predstave preterano tumačile ljudska stradanja…
Bojan i Mira Stupica napustili su JDP i Beograd, a angažman su odmah dobili u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrabu 1955.
Od početka sezone 1957/58, Bojan i Mira Stupica ponovo su u JDP-u, ali svega dve sezone.
Kada je Milan Dedinac postavljen za upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Bojan i Mira su istog časa napustili ovaj teatar i prešli u Narodno pozorište.
U Bojanovom životu godina 1959. bila je posebno važna jer osim što je mnogo režirao, preuzeo je umetničko rukovodstvo u Ateljeu 212 i potpuno ga reorganizovao, a zatim i projektovao novu zgradu.
Na molbu istaknutih umetnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 29. marta 1968. po treći put stao je na čelo ove kuće.
Posle političke zabrane predstave “Kad su cvetale tikve”, zdravlje mu je naglo popustilo. Kratko je bolovao, lečio se delom u Londonu.
Preminuo je u 60. godini.
Režirao je 116 predstava u zemlji i 14 u inostranstvu, odigrao je 37 uloga u pozorištu i pet na filmu, a danas se njegovim imenom zove nagrada za pozorišnu režiju, koju dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije od 1971. godine.
