Nije reč samo o tome da je imala tek 25 godina kada je napisala prvi roman. Niti o tome što piše na engleskom jeziku koji nije njen maternji. Činjenica je da je “Tigrova žena”, bez obzira na sve te okolnosti, čudo od romana.
Tako o njenom delu piše Vašinton post, predstavljajući drugi roman, “Unutrašnjost”.
Pre deset godina, magazin Njujorker svrstao ju je na sam vrh liste najboljih pisaca mlađih od 40 godina.
“To je bila velika čast, pomalo neočekivano i imalo je veliki uticaj na moj rad”, priznaje Tea Obreht, u ekskluzivnom razgovoru za Oko magazin RTS-a.
Kaže da – biti prepoznat na takav način, steći javno priznanje, veoma pomaže i piscu i knjizi, jer svi koji pišu na engleskom kao drugom jeziku često moraju da se bore za čitaoce, bez obzira na to odakle dolaze i iz koje „neengleske” kulture.
Danas, sa tek 35 godina, Tea Obreht ima dva romana, nekoliko književnih nagrada, najmlađa je književnica koja je dobila uticajnu nagradu orindž i trenutno piše treći roman. Prva dva, “Tigrova žena” i “Unutrašnjost”, u međuvremenu su prevedena na srpski jezik.
Za ovdašnje čitaoce ipak važan je podatak da je Tea Obreht rođena u Beogradu kao Tea Bajraktarević, da je tu živela do sedme godine, kada se početkom 90-ih porodica preselila na Kipar, a ubrzo i u Sjedinjene Američke Države.
Tamo je završila školu, magistar je umetnosti, živi u Njujorku gde predaje književnost i piše prozu. Piše na engleskom i praktično od 90-ih godina vrlo retko ima priliku da govori maternji jezik.
Na pitanja RTS-a zato je poželela da odgovara na srpskom, dosta stidljivo pitajući da li je ispravno izgovorila. A govori sasvim dobro, kao što dobro pamti grad u kojem je odrastala.
“Odrasla sam kod Kalenić pijace i sećam se i Topčidera i Kalemegdana i Dunava pored Dorćola i kad sam se prvi put posle odlaska vratila u Beograd, iznenadilo me koliko sam se sećala grada”, navodi Tea Obreht.
Koliko često Vas u Americi pitaju o bivšoj Jugoslaviji?
– Ponekad. Suočavam se s tim pitanjima samo kad neko zna da sam s našeg područja, jer pričam engleski nažalost bolje nego srpski i ljudi ne znaju odakle sam. Pitaju me o bivšoj Jugoslaviji samo oni koji znaju, koji čitaju pa znaju da se to što sam pitaju me zato što znaju da se to odražava na moj rad.
U kojoj meri se odražava? Engleski govorite češće i pišete na engleskom, Vaši romani su na srpskom jeziku u prevodu. Ali, mi vidimo u prvom romanu Balkan, pa i beogradske toponime, neki čitaoci su prepoznali područje oko Kalemegdana. Kako su uticale neke porodične legende?
– Uticaj je ogroman! Način na koji razmišljam o pričama o strukturi narativa o tome šta znači mitologija, porodična mitologija… Sve utiče! Činjenica da sam odrasla u Beogradu i da su te priče bile deo mog odrastanja utiče i na to kako vidim narativ, folklor, mitologiju… Pa i na ono što bi čitalac trebalo da dobije od priče.
U drugom romanu, čija je radnja smeštena u XIX vek i na američki divlji zapad, opet imamo obrise Balkana, pa i junake čije se prezime završava na -ić. Je li to opet dug ovdašnjem nasleđu?
– Apsolutno! Nije mi bilo zanimljivo da pričam poznatu priču o ljudima koji se redovno pojavljuju u vesternima, o kaubojima i o belim ljudima engleskog porekla. Očarala me istinita priča i čudovištu koje se zvalo Crveni duh i o kamiljem odredu pri američkoj vojsci, koji je došao u Teksas iz Turske sa mladim goničima kamila, oni su došli i iz Turske i sa ovih područja. Činjenica da je to bila istinita priča potpuno me očarala. To je bilo nešto kao “link to home“.
Vaš prvi roman bio je izuzetno zapažen, doneo Vam je nagrade i publicitet i trebalo Vam je osam godina da objavite drugi. Hoće li do trećeg romana proći novih osam godina?
– Ne, nadam se da neće. Već sam počela da pišem. To je roman o pustom ostrvu.
Ima li Srbije na tom pustom ostrvu?
– Ima, u obrisima. Postoje, kako bih rekla, otisci Srbije.
Kada ćete ponovo doći u Beograd?
– Uskoro, nadam se. Možda već ove godine, ako nam ukinu karantin.
