Preciznosti radi, “nemoj izbaciti heroja iz duše”, rekao je Niče u “Zaratustri”, citat koji Tome uzima za moto čitave svoje knjige o herojima demokratije.
“Zašto su demokratijama potrebni heroji” je u suštini foto-robot za junake savremenosti, stalni konkurs za zapošljavanje heroja u resorima od politike, preko ekonomije, do odgovornih socijalnih programa.
Za razliku od Ulriha Breklinga, čija je knjiga o herojima izašla iz štampe otprilike u isto vreme, ova od Tome je normativna, sa uputstvima i receptima za moderno herojstvo, na momente sanjalačka i romantična.
Dok je Brekling kao sociolog sumnjičav prema svakoj kategoriji herojskog u savremenosti, filozof Tome upravo pledira za suprotno, da u herojstvu leži spas demokratije.
Te dve studije, Breklingovi “Postheroji” i Tomini “Demokratski heroji” su dokaz da knjige razgovaraju među sobom, da na isti empirijski materijal nude dijametralno suprotnu argumentaciju, da se svađaju na mrtvo iako njihovi autori ostaju civilizovani, da se bore za naklonost čitalaca, čete sledbenika i sveže duše ideoloških početnika.
Heroji su smrt demokratije, kaže Brekling. Oproštaj od heroja bi za demokratiju bio smrtonosan, kaže Tome.
Budući da ta dva mišljenja stoje paradigmatski za dve škole savremene političke prakse, da se po njima prave školski programi, odvijaju izborne kampanje, pišu stranački programi i planiraju vizije društvenog razvoja, postavlja se pitanje – koje je od njih ispravno? Ili, da ostanemo skromni, koje je ispravnije od onog drugog?
Robusni buldožer nagazio granicu
Diter Tome je rođen 1959. u Hajdelbergu. Doktorirao je pre tri decenije sa tezom o Martinu Hajdegeru. U međuvremenu je bio profesor na univerzitetima u Rostoku, Berlinu, Esenu i Njujorku.
Poslednjih 20 godina, Tome je šef katedre za filozofiju u Švajcarskoj na elitnom Univerzitetu Sent Galen, svetskom centru za kurikulum ekonomije i finansija. Apsolventi Sent Galena danas vode svetske banke, korporacije i države.
Mala digresija u bogatstvo infodemije: Teoretičari zavere, koji za sve prilike u svetu optužuju neoliberale, masone, antipravoslavnu internacionalu, Sorosa, Bila Gejtsa, farma-koncerne, Jevreje i bicikliste, ne bi nikako smeli da sa svojih lista izostave kategoriju “i apsolventi Sent Galena”. Toliko od fejk njuza u ovom tekstu.
Akademski i istraživački fokusi Ditera Tome su etika, fenomenologija, kulturna i politička filozofija, često sažeti pod kapom Sokratovskog diskursa o ispravnom životu.
Među poznatijim delima Tome su “Roditelji, mala filozofija rizika” (1992); “O sreći kod modernih” (2003); “Totalitet i milost – o Rihardu Vagneru, Sergeju Ajzenštajnu i etičko-estetskoj Moderni” (2006); “Očevi, moderna istorija heroja” (2008) i “Puer Robustus” (2016).
Svi naslovi i pre najnovijeg “Zašto su demokratijama potrebni heroji” (2019) tematski vuku na istu stranu, prema normativima herojskog. U “Puer Robustus”, na primer, autor proširuje uobičajene političke kategorije prijatelja i neprijatelja, “nas” i “onih drugih”, tako što uvodi pojam “praga” (Schwelle) kao malo podebljane, za stajanje komotnije granice oko jednog kolektiva – nacije, društva, kulture.
Puer robustus, na latinskom “drski mladić”, stoji na simboličkoj granici koju je jedan kolektiv podigao oko sebe i “ometa” njen mir i samozadovoljstvo. Ako je puer robustus/ometa previše apstraktan, pokušajte da pod tom kategorijom zamislite Edvarda Snoudena, Džulijana Asanža, ili Sonju Biserko kao puerovu žensku inačicu “puella robusta”.
Poslagane jedna pored druge, knjige Ditera Tome otkrivaju njegovu fiksiranost na ulogu oca, jakog muškarca, u širem smislu roditelja sa autoritetom paternalizma i maternalizma. Ukratko, na benevolentnog autoritarnog heroja tipa mame ili tate, koji svojim primerima pokazuju put ostalima.
U nekim novinskim recenzijama se nalazi beleška da je poslednje delo Ditera Tome “Kritika autoritarnih režima Rusije i Kine”, što je potpuno anemična linija u knjizi. Naprotiv, idealizam i normativizam Tome ima više sličnosti sa kolektivističkom etikom Istoka, nego sa individualističkom matricom Zapada. U vrednosnom smislu je on više “pravoslavni” i “azijski” nego zapadni.
Autor time nenameravano preokreće tezu koju je imao nameru da zastupa, što ovu knjigu, “Zašto su demokratijama potrebni heroji”, delimično i prethodnu “Puer Robustus” čini još interesantijom, jer pokazuje da su najbolje one ideje koje podrivaju same sebe.
Treba se postrojiti pod kolektivni interes, kaže Tome. Postrojite nas heroji. Među njegovim herojima su Angela Merkel i Karola Rakete.
Ako se u frojdijanskom refleksu podseti da Merkelova u Nemačkoj javnosti ima nadimak “Mutti” (mama), a da se najveći medijski skandal oko sudskog procesa Karoli Rakete ticao toga da ne nosi brusthalter, pa joj se naziru bradavice, onda je jasno da Tome sa te dve herojine vodi u smeru roditeljskog autoriteta herojskog majčinskog tipa.
Ka miroljubivom herojstvu
Koje savete Tome daje modernim demokratijama “ako ne žele da se skupe na veličinu jednog Hongkonga”? Administrativna zona Hongkonga ima sedam i po miliona stanovnika, nešto malo više od Srbije, pa je autorovo upozorenje da će to biti demografske dimenzije svetske demokratije svakako drastično.
Saveti, predlozi i tipovi akcije su ovde preglednosti radi sažeti na šest tačaka.
1. Deheroizacija rata. Konjukturu u demokratiji imaju miroljubivi heroji. Kako je institucija heroja/junaka tradicionalno povezana sa ratom, heroje treba postupno odvikavati od rata, jer su potrebniji u miru.
Kod operacije presecanja veza između rata i heroja neophodan je oprez. Zov ratnog herojstva je kao droga, kaže Tome, i spominje primere nemačkog Trećeg rajha, ili američke vojne intervencije danas.
Kako heroje skinuti sa heroina, i pri tome zanemariti da to na srpskom i hrvatskom znači i nešto drugo? Tako da im se rat otme iz ruke. Lako nije, jer su heroji i saremene demokratije jedni drugima anahronizmi, deca različitih epoha.
2. Vratiti popularnost demokratiji. Problem je u tome, kaže autor, da je demokratija kao sistem vladavine postala neomiljena. A neomiljena je zato što je postala sujetna, uobražena i puna sebe.
Nije demokratija po sebi za sve kriva što joj se danas događa. Ona je racionalna forma vladanja, a od racionalnog, suvog i neharizmatičnog se mase brzo zamore. Kad demokratije i nađu heroje po svojoj meri, oni obično govore o sitnim stvarima – da treba završiti školu, ići na izbore, prati ruke i slično. Kad se upute u istoriju velikih ideja, demokrate su uvek nekako izgubljene.
Demokratija je po svojoj suštini “uređeni nered, ili neuređeni red”, pa to takođe odbija neka tradicionalnija društva, koja ne izlaze na kraj sa naizgled krhkim balansom podele moći i vole da znaju ko je gazda.
Ali za ono što demokratije jesu krive je njihova ideološka korupmpiranost. Svako može da ih kidnapuje – i neoliberali, i imperijalisti, i levi populisti, i desni populisti, i nacionalisti, i birokratski aparati. Savremena demokratija je kao call-girl koja je iz luksuznog hotela s pet zvezdica spala na hotel po satu.
A odatle, kaže Tome, demokratiju mogu da izvuku samo heroji modernog tipa.
3. Samokontrola demokratskih heroja. Uloga heroja je i u miru puna opasnosti. Oni riskiraju socijalnu smrt, kao na primer Edvard Snouden, ili Džulijan Asanž.
Na to se kao problematičan nadovezuje i sam karakter herojskih osoba. “Kad heroji vide neku crvenu liniju”, kaže Tome, “oni refleksno vide granicu koja ih izaziva da je prekorače”. Postaju puer robustus/puella robusta u jurišnoj formaciji. Zato je heroje demokratije potrebno naterati da povremeno voze u rikverc.
Herojima u demokratiji treba napraviti mesta, ali ih istovremeno zamoliti da ne zloupotrebljavaju svoj položaj, jer oni ne rade za sebe, već za društvo. Heroji su dužnici jedne velike ideje koju su pozajmili iz budućnosti, pa oni kao osobe više žive tamo u budućnosti, nego ovde s nama.
Heroji moraju da se vežbaju u samokontroli. Oni sami sebe ne smeju da shvataju ozbiljno, da bi ih drugi shvatali ozbiljno.
Primenjen na EU, taj autorov savet odmah otkriva aktuelnu slabost EU kao kolektivnog heroja birokratskog tipa – ona se otela samoj sebi. Da bi se ispravno parkirala u istoriji velikih ideja, Unija bi morala da se malo vrati unazad, a to nije lako, jer neki nikad ne nauče da voze u rikverc.
Puer robustus u istoj košulji
4. Velika stvar. Heroji se prepoznaju po tome da imaju jednu Veliku stvar za koju se bore. U slučaju demokratskih heroja, to je naravno demokratija, a unutar nje sloboda i političko samoopredeljenje.
Heroji brane Veliku stvar kad je napadaju kapitalizam, birokratija i pluralizam. Kapitalizam bi da Veliku stvar pretvori u svoju stvar, birokratija u analogne i digitalne šaltere, pluralizam u puno malih stvari.
Heroji demokratije moraju da se aktivno suprotstavljaju rasapu jedne Velike stvari. Nacionalni junaci ispunjavaju deo uslova za titulu heroja, ali to što oni brane je samo pola Velike stvari, pola vrline. Velika stvar je po Tomi samo ona koja obuhvata čitavo čovečanstvo.
Ako se i zanemari idealizam i normativizam koji izbija iz knjige, poglavlje o “pluralizmu kao neprijatelju demokratije” ostaje konfuzno nedorečeno. Nije li moderna demokratija upravo uporište za pluralistička mišljenja…? Očito ne za heroje, kod njih se više ceni pokroviteljsko jednoumlje.
5. Redovno menjati košulje. Na momente je i autoru jasno da on od ljudi ne traži da naprave mesta herojima, već da veruju u njih. Time filozof Tome dovodi čitaoca na teren teologije i religije.
Kako se izvući iz te klopke? Pa tako, zaključuje autor, što ćemo kao društva i pojedinci da
uhvatimo “dete u sebi”. Heroja u duši, dete u misli.
U tu svrhu Tome citira Valtera Benjamina da “svaki dan treba da leži ujuru kao čista košulja na našem krevetu”. Neophodno je sačuvati istu dušu, doživljaj novog, uzbuđenje pred sledećim korakom.
Demokratija nije za odrasle koji su sve već videli, kaže Tome.
6. Tipovi demokratskih heroja. Tome priznaje da je obožavanje heroja otrov za demokratiju, ali, dodaje, to je kao sa otrovima u medicini, sve je stvar ispravnog doziranja.
“Heroji trpljenja” su oni kao republikanski senator Džon Mekejn Treći (preminuo 2018.) čija je jedina zasluga da je ćutao u vijetnamskom zarobljeništvu, a možda ni to. Njima suprotstavljena kategorija su “heroji prevazilaženja straha” kao Edvard Snouden, koji je za spas čovečanstva prihvatio ulogu nacionalnog izdajnika.
Postoje “heroji holisti”, oni koji se bore za fenomene pravde, jednakosti, humanosti, ali ne vide ljude, već samo ideje. Za razliku od njih, “heroji altruisti” vide prvo realne ljude i zajednice, pa tek onda ideje.
“Heroji ustavobranitelji” su oni koji iz parlamenta, iz medija, iz civilnog društva odašilju alarm kad vlasti gaze zakone i ugrožavaju red i poredak; recimo platforme kao Vikiliks.
Ovim poslednjim suprotstavljeni su “heroji pokreta”, koji gaze zakone i ustave kada misle da nisu u skladu sa Velikom humanističkom stvari. Takvi uvek stoje na pragu potencijalne revolucije i pozivaju u preokret – kao Greta Tunberg, ili Karola Rakete.
Epilog knjige, kao i autorove simpatije pripadaju “herojima pokreta”. Kako vanustavna promena ustava i vanzakonska promena zakona spadaju u sivu zonu humanizma, Tome se slaže da balans nije jednostavan. U to ime citira Angelu Merkel koja je jednom “aktivisti pokreta” iz oblasti klime i migracija poručila: “Oformite otkačene alijanse” (Die Zeit, tekst “Bis sie versinken/Dok ne potonu”, 12. 6. 2019).
A kako izgledaju “otkačene alijanse” – sa Antifom, anarhistima, desničarima, antivakserima, holistima i svima ostalim bez trunke sumnje u vlastita uverenja – vidi se ovih dana u Americi, u manjem obimu u Berlinu, ali i u svim drugim evropskim gradovima.
Filozof Tome ustvari kaže: Kad heroje odučimo od rata, pustimo ih da dižu revolucije. Opasna knjiga.
