Pekić – sentimentalna povest

Desetak godina “Laguna” izdaje Pekićeva književna dela, “Službeni glasnik” – takozvani neknjiževni opus. Na Cvetnom trgu ima spomenik.

Na 90. godišnjicu rođenja jednog od naših najvećih pisaca, možda jesu izostali prigodni skupovi, ali to je za njegovu suprugu Ljiljanu Pekić manje važno. Ohrabruje je da i dalje postoje čitaoci.

“Sada se otvaraju i druge stvari koje su interesantne, a to je ekranizacija ‘Besnila’, onda jedan američki producent se interesuje za ‘Kako upokojiti vampira’ i stalno se neke nove stvari događaju i to je vrlo zahvalno kada vidite da se nove perspektive otvaraju”, navodi Ljiljana Pekić.

Često je bila prvi čitalac onoga što je njen suprug pisao, u šali je govorila da je bila i Pekićev lični arhivar. Proteklih 28 godina moglo bi se reći da je neka vrsta urednika – sređuje rukopise, sistematizuje, priprema za objavljivanje. Sve to sa posvećenošću prema kojoj ne možete da ostanete ravnodušni.

“U početku nisam ni znala koliko toga ima, puno je bilo traka, nisam ih ranije slušala i nisam ni znala koliki je to obim posla i kako napreduje štampanje tako se čovek nekako navikne pa gura lakše i brže”, kaže Ljiljana Pekić.

Zadovoljna je onim što je do sada urađeno, a proteklih desetak godina joj je, objašnjava, znatno lakše, jer joj u priređivanju novih izdanja i sređivanju piščeve zaostavštine pomaže njihova ćerka Aleksandra.

Do sada je objavljeno više od 30.000 stranica Pekićevog dela. Svakodnevno osvane bar po jedan tekst na blogu koji Ljiljana vodi. Čitaoci joj predlažu i da osnuje klub ljubitelja “Zlatnog runa”, komentarišu, postavljaju pitanja. I to je podsticaj za nova izdanja.

Iako je nebrojeno puta pročitala “Zlatno runo” – opet pri svakom novom čitanju otkrije nešto novo, neku novu referencu. Najavljuje da će uskoro “Službeni glasnik” objaviti “Traganje za zlatnim runom”, knjiga će sadržati i foto album Njegovana (onako kako ih je Pekić zamišljao) i genealoško stablo porodice.

Supruga Borislava Pekića tako je nedavno “otkrila” i beleške za roman “Vreme čuda”.

“To je knjiga koja će biti jako interesantna jer će pokazati sve što je on čitao pripremajući se za pisanje, on je studirao i Bibliju i mnogo je mislio i o Hristu i o Judi i o čudima. To je nteresantna knjiga – a kad će biti objavljena ne znam. Moje je da to pripremim”, navodi Ljiljana Pekić.

I u tom stavu podseća na supruga. Priča nam kako je i on tako pisao – ne mareći mnogo kada će to biti objavljeno. Tako je bilo tokom prvih godina života u Londonu, gde su živeli tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.

“Kad je došao i London, pet godina niko nije hteo da mu štampa rukopise, ali on nije posustajao i rekao je – ako neće niko da štampa, nema veze, moje je da pišem! Posle pet godina bio je javni konkurs za roman, tu je dobio prvu nagradu i tako je sve počelo normalno da teče”, priseća se Ljiljana Pekić.

Kako je pisao Pekić?

“On je radio ono što je naumio, bio je vrlo sistamatičan, kad neku temu uhvati – on sve pročita o toj temi i više ga je interesovao istraživački posao, a kasnije – samo pisanje je lako. Svaku je knjigu dugo pripremao, dugo istraživao temu. I radio je uporedo! Jednu stvar smišlja, drugu skicira, treću piše. Tako da nije gubio vreme, a naročito tamo u Londonu. Ćerka ode u školu, ja u kancelariju, a on piše ceo dan i niko ga ne uznemirava. Ali bio je vredan, jer, što kaže Mihiz, mogao je isto tako i da leži ili šeta ili druži se s prijateljima, a on je pisao. On je smatrao da taj dar koji mu je sudbina dala treba iskoristiti. A drugo – znao je da neće puno da živi, a imao je puno ideja i gledao je što više da uradi da bi ispunio ono što je planirao”, kaže Pekićeva supruga.

Život i delo Borislava Pekića obeležile su sada već istorijske godine – 1948. nije izbegao tamnicu – već označen kao antikomunista, osuđen na prisilni rad zbog delovanja protiv naroda i države. Kažu da je tokom tih pet zatvroskih godina čitao stotine stranica dnevno.

Godina 1968. – godina je suočavanja sa svetom njegovog junaka Arsenija Njegovana, iz NIN-ovom nagradom nagrađenog romana.

Navodno, upravo NIN-ova nagrada i neki uticajni prijatelji pomogli su da pasoš koji mu je oduzet – bude vraćen i tako je i otputovao u Londonu.

Posle dve decenije, vraća se u Beograd. Pekić je jedan od intelektualaca koji učestvuje u obnovi rada Demokratske stranke.

Ipak, Ljiljana Pekić danas ne želi da daje političke ocene, jer, kaže, vremena su se promenila, a Pekić ova današnja nije dočekao.

I priču vraća uvek na književnost, jer, kaže, Pekićevo delo je više za budućnost i njegovo vreme tek dolazi.