Kada me je scenograf Miodrag Tabački pozvao u decembru 2018. i pitao da li bih nešto radio sa njim, te da će mi se javiti direktorka, prihvatio sam bez upućivanja u detalje.
Nisam znao da je u pitanju Bugarska.
Tri meseca kasnije javila se Marijana Arsenova, direktorka Državnog muzičkog teatra iz Sofije i predložila saradnju.
Susret u foajeu niškog hotela „Siti” nije prošao nezapaženo. Mnoge kolege sa festivala Teatar na raskršću primetile su da sam u srdačnom razgovoru sa atraktivnom plavušom.
Niko nije primetio i njenog pratioca, šefa dirigenta Julija Damjanova. Brzo smo se dogovorili da u sezoni 2019/20. u Sofiji radimo mjuzikl Violinista na krovu.
Nikada nisam gledao Violinistu na sceni. Ipak, priča o nepredvidivosti života i ljudima koji nastoje da ostanu dosledni samima sebi, bila mi je veoma dobro poznata. U ovom mjuziklu ostvareno je potpuno jedinstvo muzičkog materijala i teksta.
Znao sam da Bugari imaju izvrsne pevače i u to sam se uverio već na prvim probama. Vrlo brzo sam otkrio zašto su mene pozvali: trebao im je reditelj koji pored čitanja muzičke partiture može da se posveti i dramskim zahtevima.
Želeli su novo i drugačije u odnosu na predstave koje izvode na svojoj sceni. A izvodili su gotovo čitav repertoar Endrua Lojda Vebera: Mačke, Bulevar sumraka, Fantom u operi…
Kako sam rušio konvencije
Hodajući ulicama Sofije, razmišljao sam o srpsko-bugarskim pozorišnim i filmskim vezama koje su ostvarene u proteklom periodu.
Rade Marković je, posle filma Kradljivac bresaka, bio veoma popularan u Bugarskoj. Saradnja među pozorištima je, međutim, bila gotovo nevidljiva.
Video sam da Bugari igraju aktuelni svetski repertoar i da u njihovim pozorištima sarađuju umetnici iz Evrope i sveta. Čuveni Bob Vilson trenutno priprema jednu od svojih novih produkcija u Narodnom pozorištu „Ivan Vazov”.
Publika voli pozorište i karte za najpopularnije predstave gotovo da nije moguće nabaviti.
Na probama smo radili brzo i efikasno. Iz stalnog ansambla teatra angažovane su dve potpuno odvojene podele, tako da su u svakom trenutku moji glumci „vrebali” svoju šansu da „prođu” kroz režijske probe.
Ako tome dodamo veliki hor, kao i baletski ansambl za atraktivne koreografske numere plesova u krčmi i na venčanju, na raspolaganju smo imali dobitnu kombinaciju. Bugarski umetnici su me prihvatili s poštovanjem, ali i sa malom zadrškom. Odgovaralo im je znanje, autoritet i nešto što su prepoznavali kao ‘srpski mentalitet’.
Naime, događalo se da u temperaturi probe kažem i po neku reč koja bi rušila konvencije i disciplinu probe. Ugledni novinar Bojko Vasilev mi je objasnio da „ono što Bugari imaju u podsvesti, Srbi rade”, tako da je izražavanje radosti i besa kod srpskih izvođača i umetnika neposrednije, ponekad mnogo direktnije.
Humor teških emocija
Kada se kaže da Violinista govori o pogromu Jevreja iz carske Rusije, odmah se pomisli da je to drama koja će publici doneti mnogo teških emocija.
Nastojao sam da dobijemo humor, čak i u onim situacijama koje izgledaju bezizlazne. Za mene, to je priča o zajednici koja proslavlja ono što život može da ponudi, čak i onda kada su strahovi i iskušenja nešto što ide ispred.
Uspevali smo da fluentno smenjujemo dursko i molsko raspoloženje, dok sam žanr predstave „gradio” kao tragičnu komediju. Jer, mjuzikl je prava građevina u kojoj svaki sastojak mora da bude tačno doziran.
Približavala se premijera. Izračunao sam da sam u Sofiji bio u sva četiri godišnja doba: počeo sam sa čitaćim probama u proleće, mizanscen sam postavljao u rano leto, koreografske probe su rađene u novembru, završne probe u januaru. Ukupno 35 radnih dana, u kojima su scensko-muzičke probe trajale po šest sati.
Scenograf Miodrag Tabački je izgradio bajkovitu pozornicu, a kostimografkinja Isidora Spasić Moles napravila više od 270 kostima. Sve to je realizovano u radionicama teatra. Impresivan broj, kada pogledamo da naša pozorišta ukidaju pozorišne zanate, a majstore šalju na socijalni program.
Šta sam govorio o politici
Za mene, veliko iznenađenje je predstavljala izvanredna pažnja koju su vodeći bugarski mediji poklonili mom gostovanju.
Učestvovao sam u udarnim političkim emisijama u kojima sam, pored pitanja o umetničkom razlogu mog boravka, odgovarao i na neizostavna poređenja srpske i bugarske, kako kulturne, tako i političke scene.
Pitali su me i za nestašicu vode u obližnjem gradu Perniku. O tome sam znao preko glavnog dirigenta, koji je iz Pernika svakodnevno dolazio na probe Violiniste sa tekstom da će se preseliti u pozorište.
Na kraju, sve se sklopilo. Četiri premijere koje su odigrane pred prepunom dvoranom od 700 mesta, stajaće ovacije, korpe cveća, hiljadu i jedna ruža, puno emocija i zadovoljstva.
Na predstavi su bili zamenik ministra kulture Bugarske, direktor sofijske Opere, vodeći bugarski novinari i mala ekipa beogradskih prijatelja.
Prve kritike su počinjale sa: „Istinska magija”, „Majstorski postavljena i prekrasno ispevana”… Sofijski Cigular (Violinista) je drugačiji i nov u odnosu na bugarske produkcije mjuzikla. Tome je doprineo srpski autorski tim.
Jedan poznanik mi je preneo da takvu pažnju prema srpskim izvođačima i umetnicima bugarska javnost nije imala od koncerta Lepe Brene.
